Скандал у болници у Хрватској: Кардиохирург добио отказ, полицији пријавио скривене камере

Да љекар добије отказ није уобичајена појава у Хрватској и зато је поприлично шокантна недавна објава у медијима да је др Иван Бурцар, кардиохирург на Ребру, добио отказ. Он је, након што је добио отказ, изашао у медије с тврдњом да су у сали постављене камере, као и да шеф кардиохирургије наређује да се ризикују животи пацијената уградњом срчаних залистака који у неким случајевима нису адекватних димензија.

Међутим, медицинске сестре и техничари који су на Ребру годинама радили са др Бурцаром за 24sata откривају своју страну приче, јер је због њихових пријава љекар на крају и добио отказ. Наводе да су дошли до крајње границе и да би њих осам до десет само дало отказ да је он остао да ради.

Разговарали смо и са шефом кардиохирургије, др Хрвојем Гашпаровићем, који оштро одбацује наводе о уградњи залистака који нису „адекватних димензија“, наводећи да је то технички и медицински немогуће.

Запослени у Клиници за кардијалну хирургију КБЦ-а Загреб у разговору за 24sata тврде да су годинама били изложени психичком притиску, вербалном омаловажавању, вријеђању и непримјереном понашању др Ивана Бурцара. Кажу да су због његовог понашања на посао долазили са страхом и грчем у стомаку, посебно када би унапријед знали да ће с њим бити у операционој сали.

То је, како тврде, трајало годинама и, након што су осјетили посљедице на сопственом здрављу, одлучили су да га пријаве управи. Прво је због тога др Бурцар добио опомену пред отказ, али како се, кажу нам, такво понашање наставило, поново су га пријавили. Након спроведене истраге у болници др Бурцар је, додају, добио отказ.

– Сваки пут када бих видио да он оперише, имао сам ужасан осјећај немира и нелагоде због његовог понашања. Било је различитих ситуација, викао би, малтретирао, пребацивао одговорност. Били смо изложени вербалном омаловажавању, пуно нас је на клиници који смо имали проблема с њим. Сви смо се жалили управној служби. Онда се догодила посљедња ситуација и кап је прелила чашу. Отишли смо директору и рекли да више не можемо да толеришемо такво понашање јер утиче на наше ментално здравље – рекао нам је један од запослених, који је с њим, како каже, седам година радио у операционој сали.

Кажу да је рад у операционој сали сам по себи изузетно стресан. Посебно зато што раде на операцијама срца, у којима, истичу, грешке нису допуштене. Запослени са којима смо разговарали говоре нам да се много њих разбољело и има проблема са штитном жлијездом управо због стреса који су имали због рада у сали са др Бурцаром.

– Само желимо мирно да радимо свој посао. Имамо и по 50 до 70 прековремених сати мјесечно. Операције срца саме по себи су довољно стресне. А онда дођете у ситуацију да не знате шта вас чека у сали – описују запослени.

Неке су операције, кажу нам, трајале знатно дуже него што би очекивали, а напетост је додатно расла када би нешто у сали кренуло другачије од очекиваног.

– Ако му дате инструмент, а он није онакав какав је очекивао, без да вам конкретно каже шта је замислио, знао је да виче, говори да ће се због вас нешто догодити пацијенту, да ћете убити пацијента. Ако неког у том тренутку нема у сали, инструментарка остаје изложена. Нису то увијек биле псовке. То је било викање, пријетећи тон, поглед, окривљавање и пребацивање одговорности за ствари које се нису ни догодиле – описује један од запослених.

Кажу и да су се запослени након таквих ситуација враћали кући у сузама.

– Било је колегиница које су плачући одлазиле кући. Дан унапријед радили би распоред и већ би се међу колегиницама чуло: „Сутра сам опет с њим“. Људи су имали грч у стомаку. То је почело да се одражава и на здравље – наводе запослени.

Један од њих тврди да је у једном случају др Бурцар бацио маказе у операционој сали након што су му додали инструмент којим није био задовољан.

– Додао сам му маказе које нису зарезале како је хтио и он их је бацио. То није била нормална реакција – истиче.

Запослени тврде и да су током година подносили многобројне пријаве те да је због понашања љекара спроведена интерна истрага. Наводе да је цијели колектив давао исказе правној служби.

– Пријаве су ишле ка директору, правној служби. Водила се интерна истрага. Било је пријава са одјељења и из сале. Цијели колектив дао је исказе. Годинама смо ћутали и трпјели јер смо знали да, ако се сви скупимо и почнемо да дјелујемо, то може довести и до његовог отказа. Није нам било лако да то одлучимо, али посљедице које смо осјећали након година излагања таквом понашању надвладале су осјећај кривице да га ипак пријавимо – рекли су.

Тврде да је др Бурцар прије отприлике годину дана добио опомену пред отказ због таквог понашања, али да се, према њиховим ријечима, оно ипак наставило.

– Никад се није извинио. Наставио је да ради и малтретира нас. У једном тренутку рекао је да му је остало још неколико мјесеци опомене и да ће након тога наставити по старом. Било је и порука у смислу да ћемо видјети његовог адвоката, да он има своје људе – кажу те додају да је сва комуникација с њим ишла у смјеру сталне пријетње и притисака.

Запослени наводе и да је др Бурцар знао да тражи да се колегиница удаљи из амбуланте док обавља прегледе, уз образложење да му „нешто не смјести“. У сврху контроле, водио је млађе љекаре да сједе с њим док ради у амбуланти.

– То је трајало годинама. Некад би се ситуација мало смирила па би поново ескалирала. Али посљедњих годину дана потпуно се изгубила контрола. Зато смо сада реаговали – додају.

Посебно их је, кажу, погодило када је једној колегиници наводно рекао да ће „отићи у пензију без лиценце“.

– Никад нисмо знали шта нас чека када уђемо у салу. То нас је највише исцрпило – кажу.

Запослени одбацују и тврдње да су проблем биле камере у операционим салама. Кажу да се није радило о тајном снимању запослених и пацијената, него о видео-надзору уласка и изласка из сала.

– Камере су некада биле постављене ради надзора уласка и изласка у салу, посебно ноћу. То је био видео-надзор који и данас постоји и у болесничким собама, а не снимање некога да бисмо га шпијунирали. Др Бурцар је знао да камере постоје и никад се раније није жалио – наводе.

Кажу да се материјал похрањивао у болничком систему, али да се такви снимци већ годинама не чувају. Додају и да нико није могао да добије снимке.

Према њиховим ријечима, све што се догађало посљедњих година кулминирало је одлуком да више не желе да ћуте.

– Дошли смо до тога да смо били спремни да станемо с операцијама, дамо отказ и изађемо у јавност. Директор и правна служба су нас саслушали. Ово није нешто што се догодило преко ноћи. Траје годинама – кажу.

Запослени посебно истичу да не желе да се њихов иступ схвати као напад на љекарску професију или клинику.

– Боли нас што је углед цијеле клинике и људи који тамо раде нарушен. Ми не желимо ништа друго него мир и могућност да професионално радимо свој посао. Сви радимо више од десет година. Нисмо људи који желе проблеме. Желимо да дођемо на посао, одрадимо га професионално и одемо кући. Али више нисмо могли. Енорман број пријава, године притиска и посљедице које смо осјећали учинили су своје. Ово је било нешто што се више није могло толерисати – поручују.

Разговарали смо и са проф. др сц. Хрвојем Гашпаровићем, начелником Клинике за кардијалну хирургију КБЦ-а Загреб. Гашпаровић одбацује наводе који се односе на начин уградње срчаних залистака, а осврнуо се и на камере у операционим салама.

– То су неистине које су врло лако провјерљиве разговором са оператерима који раде на Клиници. Технички је немогуће да би се пацијенту уградио залистак погрешних димензија. Димензија залиска одређује се према анатомији пацијента и током операције постоји врло јасан начин на који се провјерава одговара ли одређени залистак пацијенту. То није нешто што се може произвољно направити – каже др Гашпаровић.

Истиче да никад у својој каријери није никоме наредио уградњу залистака било ког дистрибутера.

– Коначни одабир потрошног материјала искључиво је на оператеру у операционој сали. Сваки дистрибутер нуди величине свих залистака, од најмањих до највећих. Због тога је неистинита тврдња да је неко могао бити под присилом уградње залиска погрешне величине. То је чак технички неспроводиво. Потврду да никад нисам никоме наредио уградњу било ког типа залиска могу дати сви оператери Клинике за кардијалну хирургију КБЦ-а Загреб. Дистрибутер за којег се то покушава везати имао је, откад сам ја начелник, пад промета на нашој Клиници са 15,7 одсто на осам одсто – каже.

Додаје да се тржиште у међувремену промијенило.

– Конкурентски производи изашли су са бољим залисцима и сасвим је нормално да се користе производи који су, према стручним критеријумима, најбољи за пацијента – наводи.

Гашпаровић се осврнуо и на камере у операционим салама.

– Откад сам начелник Клинике, никад нису биле у употреби – истиче.

На питање о односима унутар клинике каже да проблеми између др Бурцара и других љекара нису новост.

– То није проблем који траје од јуче. Постоји дугогодишња анамнеза проблема у односима с њим. Било је различитих ситуација и конфликата. Треба узети у обзир да се овдје свакодневно раде изузетно сложене операције. Мој је посао као начелника да организујем рад Клинике, обезбиједим најбоље могуће услове за пацијенте и развијам струку. Не могу да прихватим конструкције којима се стручне одлуке покушавају приказати као резултат некаквог личног интереса – истиче др Гашпаровић.

Наглашава да се његове одлуке могу провјеравати кроз документацију и разговоре са љекарима који учествују у операцијама.

– Ако неко тврди да сам одређивао да се пацијенту угради залистак који му не одговара, нека се то провјери. То је врло једноставно провјерити. Разговарајте са оператерима, погледајте медицинску документацију и податке о уграђеним залисцима. Стручне одлуке не доносе се на начин на који се то сада покушава приказати – истиче.

На крају каже да му је најважније да се цијели случај не претвори у обрачун који ће нарушити повјерење у клинику.

– Мени је прије свега важно да пацијенти имају повјерење у људе који их лијече. Ово није приватни обрачун. Ово је клиника у којој радимо са пацијентима који нам повјеравају свој живот. Зато сматрам да све тврдње треба провјеравати чињеницама, документацијом и исказима људи који су непосредно учествовали у раду, а не конструкцијама – закључује.

Др Иван Бурцар је за 24sata потврдио да је добио отказ, за који сматра да је цијели поступак посљедица вишегодишњег притиска и пријава које су против њега подносили поједини запослени.

– У јуну 2025. године више запослених пријавило ме због наводне повреде достојанства и пријетњи. Без да сам имао увид у конкретне наводе о томе на који сам начин те људе наводно увриједио, добио сам опомену пред отказ. И раније сам у неколико наврата био пријављиван од исте екипе за повреду достојанства. Једна од тих пријава стигла је након што сам покушао да промијеним термин амбуланте. У амбуланти раде двије медицинске сестре, мени тај термин петком није одговарао и покушао сам да га промијеним. Затим сам пријављен за повреду достојанства. Крајем јуна услиједила је трансплантација која је била изузетно стресна ситуација због организације рада на два радна мјеста. Био сам први асистент. Током трансплантације медицински техничар почео је да приговара начину на који је трансплантација организована. Замолио сам га да престане да говори јер је ситуација захтијевала концентрацију и јасно дефинисане улоге. Након тога поново сам пријављен за повреду достојанства. Поново је покренут поступак, а онда сам одједном добио отказ – изјавио је за 24sata др Иван Бурцар.

Пријавио је полицији да су на КБЦ-у Загреб у сали за кардиохирургију биле постављене камере.

– За њих сам знао још од времена када су постављене, негдје око 2015. године. Нисам знао да њихов начин коришћења може бити незаконит. Сматрао сам да су дио техничке заштите. Тек када сам у мају 2025. године добио опомену пред отказ, тражио сам да се прегледају, односно преслушају видео и аудио-записи како би се утврдило да никога нисам вријеђао, а у писаном изјашњењу КБЦ-а наведено је да те камере нису дио система техничке заштите. Тада сам посумњао да постоји проблем и ангажовао адвокате. Адвокати су ми рекли да је питање законитости камера озбиљно. Поднио сам пријаву и ДОРХ-у. Тај поступак је, колико ми је познато, још у току. Колико знам, камере су почетком ове године уклоњене – рекао је Бурцар.

Сматра да се питање камера не може посматрати одвојено од свега што му се, каже, догађало на послу.

– Као љекар не могу да прихватим систем у којем се запослени пријављује, а да притом нема стваран увид у оно за шта се терети нити могућност жалбе на одлуку у поступку заштите достојанства – додаје.

24sata су тражили одговоре и од управе КБЦ-а Загреб.

– У операционим салама Клинике за кардијалну хирургију КБЦ-а Загреб нема инсталираних надзорних камера – одговорили су на упит 24sata о камерама из управе КБЦ-а Загреб.

Организација рада клиника и клиничких завода у надлежности је, кажу, начелника.

– Према изјашњењу начелника Клинике за кардијалну хирургију, одлуку о уградњи и врсти срчаних залистака самостално доноси оператер у оквирима могућности Клинике и доступног материјала, а у складу са смјерницама. У случају потребе или мишљења оператера за уградњом специфичног залиска који је изван смјерница, то се износи на јутарњем састанку како би могао да се припреми. Ако постоји потреба за измјеном плана или типа залиска током операције, оператер то може и увијек то чини самостално – истичу из управе.

На питање о отказу др Бурцару додају да, према закону, не могу ништа да коментаришу.