Џевад Махмутовић: Зашто су тврдње о неуставности Владе Српске правно неутемељене?

Његов текст преносимо у потпуности:

"Ових дана свједочимо медијским иступима наводно професора уставног права, посебно Милана Благојевића, који објашњавају процедуру усвајања закона и других прописа у законодавном процесу у ентитету Република Српска (РС). Питање је нарочито актуелизовано након избора Владе Републике Српске 17.03.2026. године када је према овим “професорима” прекршен Устав РС те сматрају да је и ова Влада РС неуставна.

У јавном простору сам видио и неке реакције којима су овакви иступи демантовани и пошто сам сматрао да су ти демантији врло јасни и аргументирани мислио сам да ће то престати, међутим није. Делегат сам у Вијећу народа и директан учесник у овом процесу па сам одлучио реаговати и заштити дигнитет и квалитет рада Клуба бошњачког народа у Вијећу народа и нас делегата лично. Посебан потицај за ову реакцију представља изјава господина Благојевића који каже да је у раду Вијећа народа успостављена пракса а чија “суштина је да се састану клубови конститутивних народа у Вијећу народа, издаване се и онда, као у овом случају, изјасне се да не постоји повреда виталног националног интереса код избора нове Владе Републике Српске”. Апсолутна је неистина да Клуб бошњачког народа “дивани” у свом раду. То је озбиљан Клуб који је стотинама пута покретао механизам заштите виталног националног интереса, али и механизам оцјене уставности закона или других прописа и аката које је усвајала Народна скупштина пред Уставним судом БиХ.

Овдје ћемо споменути само питање Дана Републике Српске, пољопривредног земљишта, воде, смртну казну и много других питања.

На овом мјесту је важно истаћи садржај Амандмана LXXVII а који је постао члан 69. став 2. Устава РС и гласи: “Уставотворну и законодавну власт остварује Народна скупштина. Законодавну власт ће у Републици Српској вршити Народна скупштина и Вијеће народа. Закони и други прописи које изгласа Народна скупштина, а који се тичу питања виталног националног интереса било којег од конститутивних народа ступају на снагу тек након усвајања у Вијећу народа.”

Обичном читаоцу ове одредбе јасно је да само закони и други прописи које достави Народна скупштина Вијећу народа а које овлаштени субјекти у Вијећу народа сматрају да се односе на витални национални интерес биће разматрани на пленарној сједници Вијећа народа. Јасно је да Вијеће народа није други законодавни орган у ентитету РС, а Уставни суд БиХ је закључио да Вијеће народа РС има “сужену законодавну надлежност” (У-15/07, тачке 16. и 17.).

Устав РС (члан 70. Тачка а)) дефинише да “Закони или други прописи или акти које изгласа Народна скупштина ће се доставити и разматрати од стране Вијећа народа ако се исти односи на витални интерес дефинисан у Амандману LXXVII.” Према Уставу РС, такође члан 70, обавеза предсједавајућег, потпредсједавајући Вијећа народа и клубова конститутивних народа у Вијећу народа да ове одлуке сагледају у смислу њихових садржаја којим се евентуално повређује витални национални интерес конститутивних народа. У контексту уставног поступка, израз да Вијеће народа „разматра“ одређени закон не односи се искључиво на пленарне сједнице Вијећа народа, већ обухвата и рад клубова конститутивних народа, њихово гласање и евентуално покретање питања виталног интереса, што све заједно чини јединствену процедуру разматрања у оквиру овог тијела. Ово “разматрање” је јасно дефинисано Уставом РС како слиједи.

Ситуација постаје јаснија ако се погледа наставак уставне одредбе из члана 70. Устава РС. Ова одредба јасно дефинише која су то питања која представљају витални национални интереси конститутивних народа. Оно што Устав РС, такође, прописује су и процедуре којима се утврђује да ли се неки закон или други пропис сматрају питањем од виталног националног интереса. Устав РС као овлаштене субјекте за проглашењем неког закона или другог прописа питањем од виталног националног интереса одређује више од једног предсједника или потпредсједника вијећа народа (потпредсједник и један од потпредсједника или два потпредсједника), само један предсједавајући или потпредсједавајући уз подршку двотрећинске већине одговарајућег клуба, те сама двотрећинска већина једног од клубова конститутивних народа у Вијећу народа.

Тачком а) члана 70. Устава РС прописано је да уколико више од једног предсједника или потпредсједника вијећа народа (потпредсједник и један од потпредсједника или два потпредсједника) прогласи неки закон или пропис питањем од виталног националног интереса исти ће се обавезно разматрати на сједници Вијећа народа.

Поступак разматрања закона у Вијећу народа одвија се кроз строго дефинисану процедуру у којој предсједавајући и потпредсједавајући морају одлучити у року од седмице по примитку тих закона, након чега клубови народа на пленарној сједници Вијећа народа гласају, а закон се сматра усвојеним ако га подржи већина сваког клуба који учествује у одлучивању. Уколико се не постигне сагласност, активира се механизам усаглашавања путем заједничке комисије састављене на паритетном принципу, а ако ни она не успије постићи консензус, закон се сматра неусвојеним и враћа се предлагачу, који га не може поново поднијети у истом тексту.

Друга опција прописана је тачком б) члана 70. Устава РС и односи се на ситуације у којима само један предсједавајући или потпредсједавајући уз подршку двотрећинске већине одговарајућег клуба или сама двотрећинска већина једног од клубова конститутивних народа у Вијећу народа сматра да се закон или други пропис односе на витални национални интерес.

И у оваквим ситуацијама Устав РС прописује јасну процедуру. Када се деси овдје описана ситуација Вијеће народа разматра тај закон или други пропис на пленарној сједници и да би се сматрао усвојеним потребно је да већина сваког клуба заступљеног у Вијећу народа гласа за тај закон, други пропис или акт. Ако се то не деси, што је вјероватно јер ће барем клуб који је покренуо тај механизам бити против таквог акта онда се покреће процедура која се наставља усаглашавања путем заједничке комисије као и у претходном случају. Уколико заједничка комисија не постигне сагласност, питање се просљеђује Уставном суду РС да донесе коначну одлуку да ли се предметни закон или други пропис односи на витални интерес једног од конститутивних народа. Уколико Уставни суд донесе позитивну одлуку о виталном националном интересу, тај закон се сматра неусвојеним, те се документ враћа предлагачу који треба покренути нову процедуру. У том случају предлагач не може поново доставити исти текст закона, прописа или акта.

Када ове уставне одредбе сведемо на конкретну ситуацију избора Владе РС онда је потпуно јасно да је све урађено у складу са Уставом РС и да апсолутно није тачно да се и овога пута ради о неуставној Влади.

Наиме, Предсједник РС господин Синиша Каран предложио Саву Минића за предсједника Владе РС. Прихватајући овај приједлог и приједлог састава Владе који је предложио кандидат за предсједника Владе РС Народна скупштина је обавила свој дио права и обавеза у овом процесу, именовала предсједника и Владу РС.

Као што је раније речено а према члану 70. Тачка а) Устава РС закони или други прописи или акти које изгласа Народна скупштина се достављају Вијећу народа на разматрање, што је са одлукама о избору Предсједника и Владе РС и учињено 18.03.2026. године. Надлежни субјекти у Вијећу народа разматрали су ова акта и нико од предсједника, потпредсједника Вијећа народа или клубова конститутивних народа, као Уставом овлаштених субјеката у вези са овим одлукама није сматрао да се ради о питању виталног националног интереса те није ни могло доћи до пленарне сједнице Вијећа народа како би се на њој разматрале ове одлуке. На овај начин је процедура у Вијећу народа окончана како то Устав РС и прописује и настављена тако да је у коначници дошло до објављивања ових одлука у Службеном гласнику РС и њиховог ступања на снагу.

Професор Благојевић као питање виталног интереса истиче састава Владе РС, нарочито у погледу обавезе да у истој пет министара буде из реда Бошњака и то стварно може бити питање виталног националног интереса. Нико од овлаштених субјеката у Вијећу народа ово није прогласио питањем којим се угрожава витални национални интерес конститутивних народа.

Зашто то није урадио Клуб бошњачког народа, а прије свега зашто ја али ни други делегати нисмо ушли у ову процедуру јасно је из сљедећих излагања. Анализирајући пристигли материјал на Вијеће народа али и документе које су на располагању имали посланици у Народној скупштини јасно је да је предложено и изабрано пет министара из реда Бошњака. То су: министар здравља и социјалне заштите Ален Шеранић, министар за европске интеграције и међународну сарадњу Златан Клокић, министар трговине и туризма Нед Пуховац, чије је право име Неџад, министрица управе и локалне самоуправе Сенка Јујић, министар за породицу, омладину и спорт Ирена Игњатовић. Као и сви други кандидати на директним и кандидати на посредним изборима и ови министри су своје национално изјашњавање обавили обичним изјашњавањем, без икаквог доказивања те чињенице а што је кандидат за предсједника Владе РС евидентирао у свом приједлогу састава Владе и прочитао на сједници Скупштине РС. Ова процедура се не разликује нити од једне друге сличне.

Питање незадовољства Бошњака повратника и њихових представника у власти именованим министрима из реда Бошњака, нажалост не може се оспорити ниједним прописаним механизмом. И овдје треба истаћи да се не ради о министрима који ће адекватно представљати Бошњаке али они су се изјаснили као Бошњаци и на тај начин задовољили уставни услов да из квоте Бошњака буду именовани у Владу.

На основу уставних одредби и стварног тока поступка, потпуно је јасно да у овом случају, у поступку именовања Владе РС од 17.03.2026. године, није прекршен иједан сегмент уставне процедуре. Упркос покушајима да се у јавности створи слика о неуставности, чињенице показују да је процес текао управо онако како Устав РС прописује, а све супротне тврдње остају на нивоу политичке конструкције без правног темеља и могу се тумачити злонамјерним уношењем смутње у јавни простор са само “професорима” јасним циљем."