Kћерка Бранка Пантелића – Пантера, легендарног команданта Пантерa: Tата је био лудо храбар човјек

Тако Кристина Пантелић описује свог оца, легендарног Бранка Пантелића – Пантера, једног од најхрабријих и најпоштованијих команданата Прве бијељинске лаке пјешадијска бригаде познатије под називом Специјална бригада Гарда Пантери.

Рођена 28. априла 1988. године у Београду, Кристина је одрасла уз приче о оцу кога је изгубила као четворогодишњакиња. Ипак, његово присуство пратило је њен читав живот – кроз сјећања, породичне приче, одликовања и насљеђе које и данас чува.

Бранко Пантелић је у 34. години живота постао потпуковник, био је изузетан спортиста, харизматичан, насмијан и "лудо храбар човјек“, како истиче Кристина. Људи су га вољели, а он је својим дјелима заслужио поштовање. Ишао је први у борбу, штитио своје борце, посебно младе.

"Није јурио позиције и фотеље – његов патриотизам био је искрен и доказан на терену", казала је Кристина у исповијести за Меморијални центар Републике Српске.

Кристина памти ријетке, али дубоко урезане тренутке са оцем: заједничке кошаркашке патике, његове бијеле са плавом, њене идентичне са розе траком, игру на ливади у родној кући, тренутак када ју је спасавао. У сновима га и данас види у бијелој мајици и војничком прслуку.

"Расла сам уз све приче о њему. Гдје год сам се појавила, осјећала сам се посебно, посебно овдје у Републици Српској. И ја и сестра смо увијек биле свјесне да је тата нешто велико“, прича Кристина.

Погинуо је у засједи на планини Мајевици у мјесту Растошница 4. септембра 1992. године, у подручју које је за Кристину данас најпосебније мјесто у Републици Српској. Управу ту, у Спомен – парку „Бранко Пантелић Пантер“, на Пањику, на Мајевици, за Меморијални центар оставила је свједочанство о свом оцу, чије је име, заједно са осталим страдалницима, у спомен обиљежје уклесао захвални народ Смолуће, Потпећа и Тиње.

"Овдје је мој тата оставио живот. Овде је посљедњи пут крочио ногом. За мене ништа на свијету није као ово мјесто", прича Кристина.

Његова смрт у засједи, умјесто у отвореној борби коју је очекивао и даље јој тешко пада, али његов живот и насљеђе остају јачи од бола. Данас Кристина живи у Београду, одгаја сина и труди се да му пренесе вриједности које је њен отац оличавао.

"Татине слике су свуда по стану, његова одликовања… Причам му о деди да зна како треба да изгледа један прави мушкарац", говори она.

Каже да је поносна, али и да јој недостаје његова заштита, подршка и ослонац који само отац може дати, а посебно јој је тешко било на матури, вјенчању, у тешким и лијепим тренуцима.

Кристинина прича једна је од више од 50 свједочанстава забиљежених у Бијељини за Меморијални центар Републике Српске. Свједочанства су документована у сарадњи са Одјељењем за борачко – инвалидску и цивилну заштиту Града Бијељина, Градском организацијом породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бијељина и осталим организацијама проистеклим из Одбрамбено – отаџбинског рата.

Снимљена свједочанства биће дио аудио-визуелне базе Меморијалног центра Републике Српске, као трајни подсјетник на цијену слободе и важност чувања памћења.

Комплетно свједочанство Кристине Пантелић доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на ОВОМ ЛИНКУ.