Меморијални центар документовао свједочанства о заробљеним Србима у дервентским логорима

Истовремено је формирано више логора за Србе, међу којима су најзлогласнији били Дом војске и логор Рабић, под контролом 103. бригаде Хрватског вијећа одбране (ХВО). Кроз дервентске логоре прошло је више стотина Срба који су били изложени мучењу, батинању, понижавању и другим облицима ратног насиља.

О страхотама које су преживјели за Меморијални центар Републике Српске говорили су бивши логораши и чланови породица оних који нису дочекали слободу.

Остоја Шарчевић, заробљен је у нападу на "Чардак" 26. априла 1992. године. Био је заточен у Дому војске и хангарима у Рабићу. За 55 дана заробљеништва изгубио је више од 30 килограма. Сјећа се дана када је доведен у Дом војске, на чијем је улазу стајао натпис "Дом при ХОС-у". Тамо су већ били заточени Срби. Заробљеници су постројени, а наредбе је издавала Азра Башић, припадница Хрватског вијећа одбране. Наредила је да се свуку, предају накит и личне ствари, а оне који су код себе имали динаре приморавали су да их поједу. Потом су им сипали со у уста и брутално их тукли.

"Једном од оних који су нас тукли морао сам да лижем чизме. На њима је била моја крв", свједочи Шарчевић за Меморијални центар. Он је говорио и о тренутку када је Азра Башић заклала заробљеника Благоја Ђураша.

О страдању Благоја Ђураша за Меморијални центар Републике Српске и подкаст "Отаџбина" говорио је и његов син Славиша. Свједочио је о очевом убиству, деценијама потраге за посмртним остацима, настојањима да се пронађу одговорни и борби да злочин не буде заборављен.

Супружници Милорад и Борка Гуњевић заробљени су у нападу на Чардак 26. априла 1992. године. Борка је три дана провела у Дому ЈНА у Дервенти. Око четрдесет жена било је смјештено у ресторану у приземљу, док су се са спрата непрестано чули јауци и крици мушкараца изложених батинању и мучењу. Заточеницима су држана такозвана "предавања" на којима су им говорили да су Срби злочинци. Једна од жена, стежући Борку за руку, кроз сузе је изговорила: "Јој, шта ћемо, Борка, поклаће нас све".

Страх је достигао врхунац када је заточеницима саопштено да ће за сваку гранату испаљену на Дервенту бити убијен по један Србин. Милорад Гуњевић није размијењен. Из Дома ЈНА одведен је на принудни рад – копање ровова – одакле се никада није вратио. Према расположивој документацији, погинуо је 19. јуна 1992. године на Томасовом брду код Дервенте.

Чедо Продић заробљен је 26. априла 1992. године током напада на Чардак. До размјене 12. јула прошао је кроз логоре Дом ЈНА у Дервенти, Рабић, Поље и Тулек код Брода.

"Заробљеницима су пржили дијелове тијела, нос, уши. Тукли су нас и по ноћи и по дану. Морали смо да пјевамо усташке пјесме. То је био пакао".

О заробљеништву и злочинима које је преживио свједочио је и пред правосудним институцијама БиХ, а своје комплетно свједочанство оставио је и у архиви Меморијалног центра Републике Српске. Свједочанство је оставио и о брату Бојану, који је погинуо 1994. године, као припадник Војске Републике Српске, код Теслића.

Мирко Марковић и његов отац Илија заробљени су 2. маја 1992. године и одведени у Дом ЈНА у Дервенти, а потом у логор Рабић. Током више од четири мјесеца заробљеништва били су изложени свакодневном батинању, понижавању, мучењу и принудном раду на првим линијама фронта. Мирко је гледао како у зору изводе и туку његовог оца Илију. Покушао је да му притрчи у помоћ, али су га други логораши задржали, говорећи да ће у супротном "све побити". Свједочио је и мучењу доктора Жељка Стајичића и Драге Кнежевића, као и убиству Душка Марчете током копања ровова.

Док су Мирко и његов отац били у логору, његова мајка Вукица је заробљена. Према његовом свједочењу, била је затворена у једној кући, гдје су јој по лицу и тијелу гасили цигарете, потом је сексуално злостављана, а недуго затим пронађена је мртва у бунару.

Меморијални центар Републике Српске наставља систематско документовање свједочанстава о страдању српског народа током Одбрамбено-отаџбинског рата. Сва прикупљена свједочанства постају дио јединствене аудио-визуелне базе Меморијалног центра, која представља трајну архиву сјећања и драгоцјен историјски извор.

Свједочанства о заробљеним Србима у дервентским логорима доступна су на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на ОВОМ ЛИНКУ.