Надживјела вијекове - пркосно и данас вијори

Република Српска и Србија од 2020. године 15. септембар славе као Дан српског јединства, слободе и заставе. А што се заставе тиче, она је нешто старија од онога што памтимо сваки дан. Иако најранији сачувани цртежи датирају из прве половине 14. вијека, поједини хералдичари прву српску заставу смјештају чак у 11. вијек.

Крв и жртва. Слобода и вјера. Невиност и честитост. Црвеној, плавој и бијелој кроз вријеме приписивана су различита значења. За Србе ове три боје су знак по којем се препознају. Пут до данашње тробојке није био ни кратак ни праволинијски. На српским заставама вијековима су се смјењивали крстови, светитељи, двоглави орлови, и владарски грбови. Мијењале су се државе, војске и знамења, док се нису усталиле три боје које данас не треба посебно представљати. Довољно је..да се завијоре.

"То су неке боје традиционалне боје српског народа, не само српског већ и неких других народа у, посебно у Европи. Коријен воде из Француске, три броје, због тога Французе често препознајемо као три колоре. Срби и Руси су то преузели врло рано. Тако да се са неким измјена боја налази се све до данашњег дана", каже Дејан Дошлић, виши асистент на Филозофском факултету у Бањој Луци на Одсјеку историје.

Вијековима прије Републике Српске, Срби су под заставама ишли у бој, крунисали владаре, дизали устанке и обнављали државу. У дубровачким записима још у 13. вијеку остао је помен стијега краља Владислава, сина Стефана Првовјенчаног. Средњи вијек није познавао једну српску заставу какву данас замишљамо – на барјацима су били крстови, светитељи, владарска знамења, двоглави орлови. У вријеме устанака застава силази међу народ. Уз њу се окупља чета, под њом се иде у борбу, чува се као част јединице. А тек 19. вијек, заједно са обновом српске државности, учврстиће три боје које су надживјеле и династије и државе.

Застава је говорила ко си. Грб је говорио одакле долазиш. Чак и сама ријеч грб у коријену носи значење баштине и насљеђа. А српска хералдика има шта да наслиједи. Двоглави орао стигао је из византијске, ромејске традиције, да би под Немањићима постао знак краљевске и царске власти. Четири знака која данас читамо као четири слова „С" заправо су оцила – огњила. Своје коријене вуку из византијског свијета, а кроз српски средњи вијек остају дио препознатљиве симболике. Ни љиљан није јучерашњи знак. Налазимо га на новцу краља Милутина, на одеждама владара и на зидинама српских манастира. Много прије него што ће савремена политика почети да се препире чији је који симбол.

"Грб Републике Српске данас има само заставу Републике Српске са двије круне. Једна је средњовјековна љиљанова круна, друга је круна Карађорђевића. Симболизују историјски континуитет трајања српског народа на овим просторима. Највише измјена је и долазило да народ на простору Републике Српске не може да користи двоглавог орла", каже Дошлић.

Република Српска '92. није почињала од празног папира. Узела је тробојку чије су боје већ генерацијама биле дио српске националне симболике. За грб двоглавог бијелог орла са крстом и четири оцила. За химну „Боже правде". Нова Република, а знамења са много старијим коријеном. Пут јој је од почетка био трновит. Двоглави орао више није званични грб Републике Српске. Замијенио га је амблем. Умјесто "Боже правде" данас одјекује "Моја Република".Амблем је 2007. настао као одговор на потребу да Српска, послије одлуке Уставног суда БиХ, уопште добије знак који ће моћи да користи на документима и институцијама.

"Због пресуде тзв. Уставног суда БиХ недостају јој обиљежја која "кобно, опасно, токсично, националистички подсјећа на Србију'', двоглавог орла.. Двоглави орао стар је 2 хиљаде година, старији и од Византије. Али, ево, само да се зауставимо на Византији", истиче Олег Солдат, филозоф.

Симбол може бити склоњен са заставе. Историја зна одакле је дошла. Хералдика може објаснити сваки знак који јој је претходио. Ништа од тога не објашњава зашто је српски народ чува у кући тридесет година. Зашто се изнови када слави. Зашто је отац преда сину. И зашто, када је види, не каже "застава Републике Српске". Него.. моја застава.

"Што се тиче заставе Републике Српске, она је наш идентитет. Јесам, родољуб сам, патриота. Требамо чувати Републику Српску.",

"Значи много, не знам тачно колико пута се мењала, али сматрам да Србија и Српска треба кад тад да се уједине и ако Бог да да једном буду краљевине",

"Кочић је написао ,Пуче пушка пећини, нема бегу трећине’ А они..хоће опет трећину. Застава је наш симбол. Ко нема заставе, нема ни државе!",

"Понос",

"Наравно да нам је битно да чувамо национални идентитет и слогу.То је на првом мјесту", кажу грађани за АТВ.

Међу онима које смо данас срели и Антон Јосиповић. Бањалучанин, боксер „Славије", олимпијски шампион из Лос Анђелеса. Није Србин по националности, али заставу Републике Српске поштује без дилеме.

"Српска застава је из Првог свјетског рата, остала је велика и легендарна. Таква ће и остати без обзира на све ово што се дешава. Ја сам становник Републике Српске, ја сам ту и волим Републику Српску", рекао нам је Јосиповић.

За 34 године мијењала је Српска много тога. Мијењан је грб. Мијењана химна. Оспораван датум рођења. Било је расправа и о самом имену..Тробојка је остала. Као што су кроз много дужу српску историју опстајали симболи и онда када нису постојале исте границе, исти владари ни иста држава. Неке ствари, изгледа, трају зато што их не чува само закон. Пркосно и себично.. чува их народ. Да се зна шта смо наслиједили- да имамо шта да оставимо и онима послије нас.