„Најтеже је што нема ни гроб. Немам гдје да му прислужим свијећу“

„Не тражим освету. Само бих вољела да знам гдје је мој муж. Да му запалим свијећу и да имам гдје да одем“, почиње Анђа Ђукановић своје свједочанство за Меморијални центар Републике Српске. Више од три деценије живи са истим питањем – шта се догодило њеном супругу Ивану Ђукановићу, који је нестао током Одбрамбено-отаџбинског рата. До данас његови посмртни остаци нису пронађени.

Анђа је рођена у селу Побрђе код Братунца. Када је имала свега осам година, остала је без мајке. Отац је сам одгајао њих петоро дјеце, трудећи се да им, упркос тешком животу, ништа не недостаје.

Након удаје дошла је у Јежештицу, гдје је са супругом Иваном започела заједнички живот. Подигли су породицу и добили троје дјеце – два сина и кћерку. Иван је радио као грађевинац, био вриједан и цијењен човјек, а породица је живјела од свог рада.

„Нисмо били богати, али смо били срећни. Имали смо своју кућу, своју дјецу и свој мир.“

Прије рата, каже, у Јежештици су људи живјели као комшије.„Мој муж је са многима одрастао. Заједно су ишли у школу, радили и дружили се. Нико није могао вјеровати да ће доћи вријеме да се једни од других скривају.“

Када су почели напади на српска села око Братунца, са троје дјеце отишла је у Шабац. Иван је остао у селу.

„Говорила сам му да пође са нама. Одговарао је: ‘Нисам никоме ништа крив. Нећу нигдје. Ово је моја кућа.’“

То је био њихов посљедњи разговор.

Крајем 1992. године Иван је посљедњи пут дошао у Шабац да обиђе породицу и донесе нешто ствари из куће. Анђа га је молила да остане.

„Рекла сам му: ‘Немој више ићи.’ Само је одмахнуо главом. Није могао да остави кућу и имање.“

Неколико дана касније вратио се у Јежештицу.

На Божић, 7. јануара 1993. године, снаге такозване Армије БиХ из Сребренице извеле су напад на Кравицу, Јежештицу и околна српска села. Тог дана Иван Ђукановић је нестао.

Од тада породица није добила ниједну поуздану информацију о његовој судбини.

Током година стизале су различите приче. Једни су говорили да је погинуо у борби, други да је жив заробљен одведен према Сребреници. Ништа од тога никада није потврђено.

„Само бих вољела да неко каже истину. Не мора нико признати ништа. Само да ми покаже гдје је. Да знам гдје су му кости.“

Анђа је годинама обилазила институције, давала ДНК узорке и тражила било какву информацију која би помогла да пронађе посмртне остатке свог супруга.„Најтеже је кад немаш гроб. Немаш гдје да запалиш свијећу, немаш гдје да одеш и попричаш с њим.“

У тренутку Ивановог нестанка њихова дјеца била су још мала. Најстарији син имао је тринаест година, други дванаест, а кћерка тек седам.

„Остала сам сама са троје дјеце. Требало их је извести на пут, школовати, подићи. Није било лако, али нисам имала право да посустанем.“

Послије рата вратила се у Братунац и све почела испочетка.„Нисмо имали ништа. Ни тањир, ни кашику, ни кревет. Али човјек све стекне поново. Само онога кога изгубиш не можеш вратити.“

Данас су њена дјеца засновала своје породице, али каже, не прође ни дан да не помисли на Ивана.

„Тридесет три године живим са истом надом. Можда ће неко једног дана проговорити. Само да знам гдје почива.“

Комплетно свједочанство Анђе Ђукановић доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.

Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске. Централна комеморација у сјећање на страдање 3.267 Срба Средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку:

"У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ".