Њихове породице и данас траже најмилије: Млади чувају сјећање на жртве

То показују и најмлађи припадници Средње школе унутрашњих послова, који кроз судбине својих најмилијих чувају успомену на оне који су дали живот за Републику Српску. Ксенији је погинуо дјед, погођен снајпером. Дући дјед, током вршења службе. Данилов стриц нестао је на ратишту, а његови посмртни остаци ни данас нису пронађени.

"Погинуо је 20. априла '93 године тако што је погођен снајпером на ратишту Шамца. Мени то јако значи, он је један од разлога зашто сам уписала средњу школу унутрашњих послова", рекао је ученик трећег разреда средње школе Унутрашњих послова Ксенија Ђурић.

"Он је био на извршењу своје службе, тад је нападнут и тад је погинуо на знал сјећања на њега у Рибнику улица носи његово име и наша породица и сви поносни смо на њега што је био храбар", рекла је ученик трећег разреда средње школе Унутрашњих послова Дућа Стојаковић.

"Током ратних дејстава радио је у болници и у дому здравља и 95 отишао је на ратиште у Босанску крупу он нестаје и није познато под којим околностима углавном се зна да је нестао његова породица годинама тражи тијело али није могла наћи", рекао је ученик трећег разреда средње школе Унутрашњих послова Данило Ђукић.

Иза сваког имена погинулог стоји човјек, породица и судбина. Зато је важно да млади знају ко су били они који су положили животе за Републику Српску.

"Скоро 20 000 војника Војске Републике Српске положило је своје животе у темеље Републике Српске тако 782 припадника полиције, зато желимо да његујемо ту културу и да знају кадети и ученици да то нису само бројеви већ нечији очеви и синови да би ми данас уживали слободу коју имамо", рекао је начелник Управе за полицијско образовање МУП-а Миле Шикман.

Да се сјећања не би изгубила, Меморијални центар Републике Српске прикупио је више од 1.800 свједочанстава о страдању српског народа. Иза сваког од њих крије се прича коју треба сачувати од заборава. То је одговорност и оних који данас стасавају, али и цијелог друштва.

"То је генерација која ће у периоду испред нас носити једну од највећих одговорности када је у питању РС и наше уређење и мислим да је изузетно битно да свако од њих поред својих професионалних обавеза упознаје са појединачним судбинама људи који су поднијели највећу жртву за слободу РС", истакао је директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић.

Неки су своје најмилије изгубили, а неки их деценијама траже. Њихове приче подсјећају да жртве нису само имена и бројеви, већ људи чије породице и данас живе са болом. Зато је култура сјећања обавеза свих нас, да памтимо и да не дозволимо да њихова жртва буде заборављена.