Потресна присјећања на монструозности усташа: Тјерали су нас да гледамо закланог човјека

Након непријатељске офанзиве у јуну 42. године српско становништво спас је тражило у бјекству на Козарy.

Колоне цивила и невине дјеце убрзо су се нашле у њемачким и усташким рукама. Драгомир Маџар један је од ријетких живих свједока голготе. Његово сјећање и данас не блиједи.

"Нас је ухватило на Великој Градини горе и још народа доста и стока наша и то све, и одозго Нијемци су нас заробили и предају нас усташама, и усташе су нас гониле озго до Мацура и ту кад је прва кућа из Козаре излазећи овдје на Патрију ту су нас стоји усташа, заклали су човјека прислонили уз плот и он стоји и нама виче да само гледамо тамо у тог закланог човјека, и мало сишли доле од Мацура и окренули у Мљечаницу, људе напријед и дјецу. Нас је ту дјецу и мајке, јауче се старо нејачко, они ко год је остајао задњи туку", присјећа се Драгомир за АТВ.

Дјеца свих узраста била су мета геноцида спроведеног у Независној држави Хрватској. судбина најмлађих жртава издваја се по обиму који превазилази чак и војне губитке.

"Поготово је Козара била страшна што се тиче дјечијих жртава јер је преко 13 хиљада ђеце само с подручја Козаре страдало, ако упоредимо са погинулим партизанима којих је било близу 10 хиљада, дјеце је далеко више страдало од оних људи који су учествовали у борбама, и наравно један дио дјеце је страдао у партизанским јединицама али се они рачунају у војне жртве", каже Борис Радаковић, историчар.

Иако су прошле деценије од трагедије која је погодила Поткозарје, имена најмлађих жртава и данас се изговарају са истим болом. Управо зато Мацуре остају мјесто сјећања и опомене да невине дјечије жртве никада не буду заборављене.

"Нажалост на овим нашим просторима десили су се ратови, нажалост увијек наше комшије са којима се најбоље познајемо били су на супротној страни историје. И зато порука је наша да разговарамо, да нам се не понови злочин, јер злочин је тежак и на једној и на другој и на трећој страни", прича Ранко Колар, начелник Одјељења за борачко-инвалидску заштиту града Приједора.

Остајала су дјеца без родитеља, и родитељи без дјеце. Умирало се и од злостављања и од глади. Умјесто дјечије игре и безбрижног одрастања остали су споменици и сјећања која трају више од осам деценија.

Нема те њиве ни имања на овим крајевима гдје се и данас кости страдалих не могу ископати ако би се земља мало дубље заорала.

"Страдање дјеце, витлејемско страдање дјеце, страдање дјеце кроз историју, данак у крви је ооно што се зове суровост оних који су живјели и долазили 40-их година да донесе нови свјетски поредак. Имали су изгледа за изазов неке мале клинце који су живјећи на овим просторима чак и без опанака представљали за њих нешто што је неприхватљиво. И данас, а могло би се скоро сваки дан овдје у Кнешпољу испод Козаре пронаћи и симболизовати неки догађај, јер нема те њиве и простора овђе гдје није арем неко убијен и неко сахрањен", каже нам Жељко Јевђенић, парох кнежички.

На овом мјесту почивају жртве једног од најтежих страдања у Поткозарју, дјеце која нису имала прилику да одрасту. Зато, ово мјесто није споменик, него опомена и борба за истину. Из Мацура је још једном послана порука : жртве никада не смију бити заборављене.