Са 18 година, дао је живот за отаџбину: Мајка Милка из Бањалуке чува сјећање на Синишу

Није јој лако да говори. Несрећна је што је дочекала да овако прича о свом сину, али је, с друге стране, поносна што послије толико година неко пита за њеног Синишу, што некога занима ко је био и какав је био њен дјечак.

"А био ми је болешљив, алергичан, туго моја. Водила сам га свугдје само да оздрави. Само, овога ми крста, да може војску да служи, да га другови не зафркавају", прича Милка за Меморијални центар.

Синиша је био друго дијете Милке и Илије. Рођен је једанаест година након старијег брата Слободана. Био је висок и наочит младић, вољен међу људима, а када је оздравио, стасао је за одслужење војног рока. За младог војника то је био понос, а поносила се и његова породица. Пунољетство и осамнаести рођендан дочекао је у Петровцу, гдје је служио војни рок. Рат је већ трајао, па је породици, која је живјела у Гламочу, поручио да не долазе на заклетву.

"Ратно је доба, немојте, мајко, долазити на заклетву"

Убрзо је Синиша дошао да обиђе породицу. Био је то његов посљедњи долазак на кућни праг. Вече прије него што ће се вратити на обавезу, молио је мајку да не устаје и да га не испраћа, да спава, али мајчин немир није дао сну на очи. Сјећа се и његовог посљедњег телефонског позива. До јуче дјечак, а тада младић који већ мисли на породицу и огњиште.

"Мајко, ја сад не знам када ћу доћи, него ми исплети вунене чарапе па ми пошаљи. И, матер, да те молим, ако Гламоч почне да пада, не остављајте ми ћаћу, знаш да је слаб, да не може ићи. Љубим вас пуно и поздрављам и чувајте ми се", рекао јој је.

Синиша је погинуо 4. новембра 1992. године у Доњем Маловану на Купресу. Сахрањен је у Гламочу, одакле је породица морала да избјегне. Дошли су у Бањалуку, а Синишин гроб остао је у Гламочу. Године су пролазиле, а породица није увијек могла да оде до њега и запали свијећу. Послије рата пренијели су Синишине посмртне остатке у Рамиће код Бањалуке.

А није Синиша био једини из своје генерације. Са њим је на Купресу погинуо и његов школски друг, док је други страдао на Бихаћу. Тројица школских другова више се нису вратила кући, казива нам мајка и захваљује што смо дошли да је питамо за њеног Синишу.