Синиша Пепић: Кисинџерово питање за Републику Српску

Промјене у спољној политици великих сила ријетко почињу формалним саопштењем да је један приступ напуштен, а други прихваћен. Много чешће се нови правац прво препознаје кроз низ одлука, контаката и економских сигнала који, посматрани појединачно, могу изгледати неповезано, али када се ставе у исти политички контекст почињу да откривају образац.

Управо се то данас може видјети у односима Сједињених Америчких Држава и Републике Српске.

Америчке санкције су укинуте, Доналд Трамп млађи је посјетио Бањалуку и јавно говорио о пословним могућностима, америчке компаније све отвореније испитују простор за сарадњу у енергетици и инфраструктури, док су амерички инвестициони фондови куповали еврообвезнице Републике Српске емитоване на Лондонској берзи. Сваки од тих догађаја може се посматрати засебно, али заједно показују да се однос постепено помјера од политике изолације ка прагматичнијем моделу заснованом на контакту, економском интересу и тражењу простора за сарадњу.

Најконкретнији доказ да тај процес више није само теоријски долази управо са тржишта капитала. Инвестициони фонд који купује обвезнице Републике Српске не купује на основу политичке симпатије, него процјењује ризик, способност отплате, политичку стабилност и очекивани принос. Када амерички фондови свој капитал улажу у дуг Републике Српске, онда је барем дио америчког финансијског система већ направио процјену која се прилично разликује од некадашњег наратива о потпуној политичкој и економској изолацији Бањалуке.

Исто важи и за раст интересовања америчких компанија, јер политички однос постаје много стабилнији онда када иза њега почну стајати инвестиције, пројекти и профит. У међународним односима интерес готово увијек траје дуже од добре воље, а економска веза много чешће производи политичку стабилност него политичка реторика сама по себи.

Управо ту се намеће кисинџеровско питање: да ли Вашингтон почиње да Републику Српску посматра кроз интерес, а не кроз насљеђене политичке шаблоне?

Кисинџерова школа спољне политике није полазила од питања колико је нека држава идеолошки блиска Сједињеним Државама, него од тога да ли однос са њом побољшава америчку позицију. Најпознатији примјер било је отварање према Кини почетком седамдесетих година. Кина није постала демократска, нити је Вашингтон изненада открио идеолошку блискост са Пекингом, већ је америчка администрација прихватила политичку реалност и препознала да однос са Кином може промијенити равнотежу снага у америчку корист.

Америка, дакле, није прво покушала да промијени Кину, па тек онда да са њом разговара, него је промијенила сопствени приступ Кини јер је нови однос постао кориснији од старог. Управо је то суштина реалполитике: не полазити од тога каквог бисмо партнера жељели, него од тога са ким можемо изградити однос који служи властитом интересу.

Ако ту логику пренесемо на данашњи Балкан, питање је прилично једноставно: зашто би Сједињене Државе Републику Српску трајно гурале према Русији, Кини или било којем другом конкуренту ако са њом могу изградити однос који повећава амерички политички и економски утицај?

Деценијама је значајан дио америчке политике према Бањалуци био заснован на покушају да се Република Српска прилагоди политичком моделу Босне и Херцеговине који је дио западног естаблишмента желио да изгради након Дејтона. У таквом приступу Српска се све мање посматрала као политичка реалност са сопственим интересима и институцијама, а све више као проблем који треба преобликовати.

Та политика, међутим, није нужно производила више америчког утицаја. Напротив, што је политички простор за Бањалуку у Вашингтону био ужи, то је било природније да се траже други канали политичке подршке, капитала и инфраструктурног финансирања.

Зато је данас рационалније поставити друго питање: шта Америка добија ако Републику Српску приближи себи?

Одговор постаје све конкретнији. Отвара се простор америчким компанијама у енергетици и инфраструктури, америчком капиталу на финансијском тржишту и Вашингтону за непосреднији политички приступ српском фактору западно од Дрине, док се истовремено смањује простор који би иначе природно попуњавали амерички глобални конкуренти.

Република Српска, са своје стране, не треба од Сједињених Држава да тражи некакву врсту емоције, нити да очекује да Америка мијења своје интересе ради Бањалуке. Много је рационалније показати да добар однос са Републиком Српском може бити дио америчког интереса и да се простор сарадње налази управо тамо гдје се интереси двије стране поклапају.

То значи да америчким компанијама треба понудити конкретан простор у енергетици, инфраструктури, ресурсима и технологији, а Вашингтону показати да стабилан однос са Бањалуком не умањује амерички утицај на Балкану, већ га може повећати. Истовремено, Република Српска не треба да бира између Истока и Запада, јер политика мале заједнице у времену све израженије конкуренције великих сила мора бити усмјерена ка што ширем простору политичког и економског маневра, већем броју партнера и што мањој зависности од било којег појединачног центра моћи.

Данашњи свијет, уосталом, није свијет из 1995. године. Кина је постала глобални економски и технолошки конкурент Америци, Русија је поново велики безбједносни фактор, Турска води све самосталнију регионалну политику, а Европска унија све теже економску снагу претвара у самостални геополитички утицај. У таквом систему Сједињене Државе имају све мање разлога да по инерцији производе противнике тамо гдје могу створити партнере.

У том контексту треба читати и недавно објављени текст у Washington Examineru који директно позива Доналда Трампа да преиспита досадашњу америчку политику и размотри признање Републике Српске. Није најважнија сама ријеч „признање“, нити један ауторски текст треба проглашавати новом политиком Вашингтона. Много је важније што се Република Српска у дијелу америчког конзервативног простора више не посматра искључиво као проблем који треба дисциплиновати, него и као потенцијални партнер са којим Америка може имати конкретан политички и економски интерес.

Тај текст зато не треба читати изоловано, нити само кроз његов провокативни позив на признање Републике Српске. Треба га посматрати у контексту онога што се већ дешава: санкције су укинуте, политички и пословни канали су отворени, амерички капитал се појављује, а Република Српска све више улази у простор америчког економског интереса.

Можда зато више није право питање да ли би Америка једног дана могла да промијени свој однос према Републици Српској. Много је занимљивије питање да ли је та промјена већ почела, само још није добила формално име.

Кисинџер је знао да се спољна политика не мијења онда када неко призна да је претходна била погрешна, него онда када нови приступ постане кориснији од старог. Никсон није отворио Кину зато што је заволио Пекинг, већ зато што је схватио да му однос са Кином доноси више од њене изолације.

Ако Вашингтон данас закључи да му партнерство са Републиком Српском доноси више економског присуства, више политичког утицаја и мање простора за конкуренте, онда однос са Бањалуком престаје да буде питање старих балканских предрасуда и постаје оно што је у озбиљној спољној политици одувијек било најважније: питање интереса.