Шта су радили "највећи" опозиционари у Српској?

Како је за АТВ речено у НСРС, закључно са 18. редовном и 37. посебном сједницом 11. сазива НСРС, Листа за правду и ред је за четири године мандата упутила два амандмана, а нацрт закона који су упутили, а тиче се фемицида, није уврштен у дневни ред. Разлог је била правна мањкавост, а једини прави опозиционар, како себе називају, након прве препреке дигли су руке.

АТВ

Вукановића бије глас да ни он, а ни његова политика, немају конкретна рјешења. Његови наступи у изборној години више одговарају кандидатури за Мис универзума, него за српског члана Предсједништва. Мир у свијету и правда за обесправљене су идилична слика, али, како је насликати Вукановић не зна, или се макар не изјашњава. Напомињемо да посланици Листе за правду и ред имају статус професионалног посланика, што значи да им је посао који обављају у Народној скупштини једини који имају.

ATV

Иако коректив власти, опозиционари из Херцеговине своје дјеловање закуцали су искључиво за скупштински микрофон. Бесједе су трајале дуго и често нису имале везе са темама дневног реда.

Тако је Небојша Вукановић својевремено пет минута у НСРС говорио о потпуно погрешној теми, све док га није упозорио предсједник парламента Ненад Стевандић Лидер Листе за правду и ред је говорио о себи, криминалу, Недељку Елеку, суђењима, иако је мислио да су тема дневног реда привредна друштва, док су сви остали расправљали о добровољним пензионим фондовима.

Ненад Стевандић: Изабрали су зону комфора

Предсједник НСРС Ненад Стевандић каже за АТВ да су посланици који припадају опозиционом спектру нашли себи зону комфора.

"Они никада нису били у позицији, нити желе преузети одговорност да знају шта значи нешто урадити, забиљежити, верификовати. Њима је довољно да изазову велику пажњу, број прегледа и да то наплате на неки други начин и остају у некој врсти етера или популарности без икаквог труда. Они нису никада нешто озбиљно ни предлагали, а стално су говорили да њих нико не слуша. Да не говоримо о законима, нису знали да напишу ни Приједлог закона. Али, и међу посланицима који нису опозиција има оних који су говорљиви и оних који су ћутљиви. Треба направити анализу рада посланика и на терену, да се види шта су грађанима рјешавали, шта су предлагали, није све у личном приједлогу. Нешто иде преко клуба, Колегијума, одбора. Треба видјети колико су помагали грађанима, али општа чињеница је да је најбоља зона комфора да ништа посебно не радиш, немаш никакву одговорност, али критикујеш све друге и паметујеш до миле воље", каже Стевандић.

АТВ

Коментаришући активности Небојше Вукановића у НСРС, Стевандић каже да га потпуно разумије, али...

"Не разумијем што мисли да је Скупштина мјесто гдје се можеш иживљавати на људима који не могу да ти одговоре, који нису у Скупштини. То нисам дозвољавао. Ми посланици можемо да одговоримо, али ако ти је прилика да на неки начин правиш неку врсту притиска на људе који не могу да се бране, они то могу схватити као рекет. То је био основни проблем рада и јављања, али можда је то био и мотив да се врши утицај на много људи које желиш довести у ситуацију да на неки начин буду угрожени, јер не могу да ти одговоре", каже Стевандић.

Вучковић: Парламент није такмичење у реторичкој вјештини

Политиколог Драгана Вучковић каже да парламент није такмичење у реторичкој вјештини и да број јављања за ријеч ни у ком случају не би требало да буде коначно и једино мјерило успјешности неког посланика.

"Када говоримо о парламентарној активности, традиционални и формални статистички извјештаји често се ослањају на квантитативне показатеље, попут броја присутности на сједницама, броја постављених питања или укупног броја минута проведених за скупштинском говорницом. Међутим, број јављања за ријеч ни у ком случају не би требало да буде коначно и једино мјерило успјешности неког посланика. Парламент није такмичење у реторичкој вјештини или броју изговорених реченица, већ највиша законодавна институција у којој се политичке идеје морају претварати у функционалне јавне политике и примјенљива нормативна рјешења", каже политиколог Драгана Вучковић.

ATV

Она сматра да је значајније анализирати шта заправо стоји иза те видљивости, односно, колико је тај посланик упутио суштинских амандмана који су поправили текст закона, колико је самостално или у сарадњи предложио нових законских иницијатива и да ли су његова посланичка питања произвела конкретан институционални одговор и натјерала извршну власт на дјеловање.

"У том контексту, неопходно је направити оштру разлику између комуникацијске активности и законодавне активности. Посланик који се током једне сједнице јави десет пута да би изнио опште критике одређене политике није нужно кориснији од оног који се јави свега два пута, али уз ту аргументовану расправу предложи прецизан амандман који мијења члан закона на боље. Први ће можда освојити више медијских поена, али други остварује стварни институционални учинак".

Вучковић сматра да константно присуство посланика у скупштинским расправама, док истовремено изнад његовог имена стоји празнина када је ријеч о поднесеним законским приједлозима, амандманима или стратешким иницијативама, с правом се отвара питање праве природе и сврхе таквог политичког ангажмана.

АТВ

"То не значи да је свака расправа сама по себи сувишна или непотребна, јер је парламентарна дебата темељни стуб демократске контроле власти и простор гдје се сучељавају различите визије развоја друштва. Међутим, озбиљан проблем настаје у тренутку када расправа престане да буде средство за постизање циља и постане крајњи производ политичког дјеловања. Ако се цјелокупно дјеловање једног посланика сведе искључиво на критику, полемику, реплике и медијски атрактивне перформансе, тада више не говоримо о пуном капацитету парламентарног рада, већ о чистој политичкој комуникацији и маркетингу".

За опозиционог посланика од кључне важности је да осим критике власти понуди и сопствена рјешења, напомиње Вучковић, јер се суштина опозиционог дјеловања никада не исцрпљује само у дежурној критици и контроли рада власти.

"Контролна улога јесте један од стубова парламентаризма, али њена друга, подједнако важна страна јесте изградња и промоција алтернативних јавних политика. Уколико опозициони посланик годинама само указује на грешке, неадекватне законе или економске промашаје, а никада не понуди свој папир, свој закон или свој амандман који нуди излаз, отвара се питање капацитета те политичке опције да преузме стварну одговорност за вођење државе. Много је лакше стајати са стране и рећи да предложени закон не важи, него сјести, проучити правни оквир, консултовати струку и написати прецизан правни текст који ситуацију мијења на боље. Законске иницијативе и квалитетни амандмани представљају врхунски тест политичке озбиљности јер захтијевају много више од гласне политичке поруке, односно траже дубоко познавање материје, савладавање сложених институционалних процедура и увјежбаност да се идеја преточи у крут нормативни текст".

АТВ

Питали смо је и да ли велики број дискусија без одговарајућег броја амандмана и законских иницијатива може указивати да је парламент више усмјерен на политичку видљивост, него на непосредни утицај на прописе.

"Велики број дискусија без одговарајућег броја амандмана и законских иницијатива апсолутно може указивати на проблем, нарочито ако анализа покаже дугорочни несклад између говорничке масовности и потпуног одсуства законодавног трага. Међутим, ту треба бити пажљив и аналитичан јер сама учесталост дискусија није аутоматски доказ да неко користи парламент искључиво за сопствену промоцију, али када се споји са празнином у учинку, слика постаје потпуно јасна. Ако посланик испуњава све екране својом присутношћу, генерише сате и сате видео материјала за друштвене мреже и медије, а у скупштинској архиви нема ниједан његов амандман или приједлог закона, сасвим је оправдано запитати се гдје му је тежиште рада и да ли му је циљ систем или сопствени рејтинг".

Вучковић истиче и да политичка видљивост сама по себи није гријех, јер сваки посланик има прави и обавезу да комуницира са бирачима, али проблем настаје у тренутку када видљивост постане замјена за резултате, па парламент ризикује да се претвори у телевизијски студио или арену за политички театар, губећи своју основну сврху мјеста гдје се доносе квалитетни прописи.

Посланички мандат није стечен да би се мјерио број појављивања пред камерама, већ да се ради у интересу народа и оствари истински парламентарни учинак, поручује Вучковић.