Мајка дошла да кћерку врати кући из манастира, па се и сама ЗАМОНАШИЛА

Манастир Петковица, задужбина Јелене Штиљановић, удовице деспота Стефана Штиљановића, подигнут је у 16. вијеку на југозападним падинама Фрушке горе и вијековима је представљао мјесто молитве и тишине. Смјештен три километра од манастира Шишатовац, овај манастир је 1990. године проглашен спомеником културе од изузетног значаја и стављен под заштиту Републике Србије.

Србија

Саслушан глумац осумњичен за убиство таксисте, тражио да иде на полиграф

Ипак, крајем 20. вијека био је запуштен – без пута, струје, врата и прозора, готово заборављен. Његову обнову покренула је монахиња Антонина, чији је животни пут, испуњен невјероватним преокретима, достојан филмског сценарија.

Преломни тренутак у историји манастира Петковица догодио се 7. јуна 2001. године, када је у ову запуштену светињу стигла тадашња монахиња, данас игуманија Антонина. До цркве је морала да се пробија кроз густо шибље, а у њеној унутрашњости, како се присјећа, дочекале су је једино птице. Тада је донијела завјет – да ће манастиру вратити живот и сачувати га од заборава.

У свега двије године, ова предана, мудра и неуморна Божја слушкиња успјела је да асфалтира два километра пута, уведе струју, оспособи конак и створи основне услове за живот. Највећи ослонац у свему била јој је мајка, која је из Шведске дошла са намјером да је одговори од монашког пута. Међутим, остала је уз своју кћерку. Не само то, већ се и сама замонашила, узевши име сестра Меланија, и постала вјерна сапутница и „десна рука“ данашњој игуманији у обнови фрушкогорске светиње.

– Прве године, чим сам из манастира Гргетег прешла у Петковицу, послије неколико мјесеци долази моја мајка из Шведске, гдје је 17 година живјела и радила. Кад је видјела у какву сам дивљину дошла, запрепастила се. Молила ме је да се вратим, али сам јој рекла да не идем нигдје, да је Петковица баш оно што сам жељела и да је она пронашла мене, а не ја њу – испричала је игуманија Антонина за mitrovica.info.

Друштво

Монахиње савјетују људе који у цркву дођу пуни туге да изговоре ову молитву 30 пута

Како би била сигурна да мајка убудуће неће покушавати да је врати у свјетовни живот, на растанку јој је изговорила реченицу која је требало да буде највећа могућа заштита:

– Ја ово не могу да скинем, а ти ово можеш да обучеш!

Игуманија Петковице присјећа се да је њена мајка отишла разочарана кћеркином непослушношћу. Али, онда је уследио неочекивани расплет.

– Само мјесец и по дана касније вратила се, и то заувијек. Пред капијом манастира стао је такси, а ја сам је дочекала ријечима: „Не отказуј такси, ја се не враћам!“ А она мени одговори: „Ни ја не идем од тебе.“ Послије тога се замонашила и постала сестра Меланија и била ми је највећа подршка свих ових година – присјећа се игуманија Антонина.

Данас, послије скоро двије и по деценије истрајног труда, манастир Петковица заслужено носи епитет једног од најљепших бисера Фрушке горе. У овом некада мушком манастиру сада живи заједница од 11 монахиња и двије искушенице. Сестре су изградиле нови конак, обрађују виноград са 6.000 чокота лозе на 1,2 хектара, брину о рибњаку који се простире на 40 ари и производе сопствено вино.

Србија

Унука нацистичког генерала који је сравнио Београд се замонашила у Србији

У срцу манастирског комплекса налази се црква посвећена Светој Петки, у којој се чува кивот са честицом њене руке – светиитељке и чудотворке коју српски народ посебно поштује. Значајно мјесто има и извор Свете Петке, за који бројни вјерници вјерују да посједује љековита својства.

Током историје, Петковица је била и партизанска болница у вријеме пробоја Сремског фронта, а након рата коришћена је чак и као склониште за стоку. Данас, захваљујући вјери и упорности игуманије Антонине, манастир је поново духовно уточиште и све посјећеније мјесто ходочасника и туриста.

– Више нисмо саме, радимо и градимо, напредујемо, а и Богу је мило да ова светиња живи свој живот и служи добрим људима – каже мати Антонина.

(Новости)