Драган Дакић: Геноцид?

Толико је гренландских жена до краја 1972. године имало постављен интраутерини уложак. Била је то приближно половина свих жена репродуктивне доби на Гренланду. Број не говори ништа. Међу женама су биле и дјевојчице од тринаест и четрнаест година. Многе нису знале шта им се ради. Неке нису пристале. Неке су пристале под притиском, из позиције рањивости онога над ким се врши власт.

Истовремено, стопа плодности на Гренланду пала је са око седам дјеце по жени 1966. године на приближно 2,3 дјетета 1974. године (Џексон, 2026).

Може ли се све то свести на медицинску злоупотребу? На повреду права пацијенткиње? На ружну епизоду колонијалне модернизације за коју су довољни извињење и новчана накнада? Или је Данска на Гренланду наметала мјере намијењене спречавању рађања унутар једне етничке групе и починила геноцид?

У овом посљедњем питању већ је садржан језик Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Половина жена

Архивска документација показује да је између 1966. и 1970. године приближно 4.500 гренландских жена и дјевојчица било обухваћено програмом контроле рађања којим су управљали дански љекари. Независни експертски извјештај Дороу и Кален даје још потпунију слику. Прије 1968. године уложак је био постављен код најмање 684 жене. До 1. јануара 1969. број је порастао на 1.766, до краја 1970. на 3.821, а до краја 1972. на 5.737 жена. Ауторке упозоравају да је, због непотпуне регистрације, и то вјероватно конзервативна процјена (Дороу и Кален, 2026, пар. 289-292).

Истраживачкој групи су 354 жене пријавиле 488 инцидената повезаних са контрацептивним поступцима. Од 410 случајева постављања улошка, у 300 су жене навеле да нису дале пристанак. У још 47 случајева пристанак је дат у околностима које доводе у питање његову ваљаност, док за 63 случаја није било довољно података. Приближно трећина жена и дјевојчица имала је четрнаест година или мање, а више од половине није било пунољетно. Забиљежена су и 43 случаја употребе средства Depo-Provera, углавном над младим женама и дјевојчицама (Дороу и Кален, 2026, пар. 292).

Демографски ефекти свега овога нису били спорадични. Између средине шездесетих и средине седамдесетих година стопа плодности смањена је са 6,5-7,5 на око 2,5 дјеце по жени. У поређењу 82 јурисдикције током периода 1960-1972, Гренланд је имао највеће апсолутно и релативно смањење плодности (Дороу и Кален, 2026, пар. 289-293).

Ни циљ није био потпуно скривен. Данске власти су раст гренландске популације посматрале као економски и социјални проблем. Смањење плодности представљано је као успјех програма јер је, наводно, умањивало трошкове становања, школства, социјалних услуга и бриге о дјеци. Медицински извори говорили су о кампањи, активном мотивисању, па и енергичном убјеђивању жена да прихвате уложак. Министарство за Гренланд је већ 1969. године изразило забринутост зато што је за мање од двије године приближно 25% жена између 15 и 49 година добило уложак, иако је било мало спонтаних захтјева за таквом контрацепцијом. Делегацији Министарства је 1972. саопштено да неке жене нису разумјеле шта им се ради. Данска администрација је 1974. већ предвиђала могућност међународне критике због оштрог смањења гренландске популације. Пракса ипак није благовремено заустављена (Дороу и Кален, 2026, пар. 317-319).

Све се то дешавало у односу колонизатора и колонизованих. Гренланд је био данска колонија до 1953. године, када је без непосредног референдумског изјашњавања становништва укључен у Данску. Унутрашња самоуправа уведена је 1979, а гренландска власт преузела је здравство тек 1992. године. Акт о самоуправи из 2009. признао је народ Гренланда као носиоца права на самоопредјељење, али Данска и даље задржава међународноправни суверенитет (Дороу и Кален, 2026, пар. 37-43).

Данска је сада усвојила механизам накнаде од 300.000 данских круна по жени. Упућено је и извињење због систематске дискриминације. Накнада и извињење признају неправду. Не одређују њену правну природу.

Геноцид не почиње искључиво убијањем

Члан II Конвенције о геноциду не своди геноцид на непосредно одузимање живота. Поред убијања и других набројаних радњи, геноцид може бити извршен и „наметањем мјера намијењених спречавању рађања унутар групе“, ако су те мјере предузете са намјером да се национална, етничка, расна или вјерска група уништи у цјелини или дјелимично.

Стерилизација је најочигледнији примјер биолошког уништавања, али трајна неплодност није услов за примјену ове одредбе. Интраутерини уложак јесте начелно реверзибилно средство. Ипак, жена га не може безбједно уклонити без медицинске помоћи. Ако је постављен без њеног знања, против њене воље или уз одбијање љекара да га уклони, контрола над репродукцијом прелази са жене на медицинску и државну структуру. Техничка реверзибилност тада не искључује правно наметање.

У раније објављеном раду о информисаном пристанку навео сам да пацијенткиња мора разумјети природу поступка, његове посљедице, ризике и расположиве алтернативе, те одлуку донијети слободно, без притиска, страха, бола или обмане. Пристанак малољетнице, особе под дејством лијекова или особе којој није објашњено шта се предузима не може се свести на потпис или пасивно прихватање медицинског ауторитета (Дакић, 2015).

Према томе, најмање 300 пријављених постављања улошка без пристанка, уз додатних 47 случајева спорног пристанка, представљају снажан основ за закључак да су барем у једном дијелу случајева биле наметнуте мјере спречавања рађања. Дороу и Кален зато налазе разуман основ за вјеровање да су на Гренланду остварене радње из члана II(d) Конвенције (Дороу и Кален, 2026, пар. 298 и 322).

Ни положај заштићене групе не ствара озбиљну дилему. Инуити Гренланда представљају историјски стабилну етничку заједницу са заједничком културом, језиком, територијалном повезаношћу и колективном самоидентификацијом. У раније објављеној анализи заштићених група нагласио сам да њихова идентификација не зависи искључиво од формалних или биолошких критеријума. Међународна пракса комбинује објективне елементе - релативну стабилност, културне и историјске особине - са субјективном идентификацијом саме групе и начином на који је починиоци опажају (Дакић, 2016а).

Оба приступа на Гренланду воде истом закључку. Инуити, односно Kalaallit, јесу посебна етничка заједница, а контрацептивна кампања их је у пракси издвајала од данског становништва. Данским женама чешће су нуђене пилуле и могућност избора. Инуитским женама и дјевојчицама масовно су постављани улошци, уз колонијалне претпоставке да оне нису способне редовно користити друга средства.

Материјална радња, дакле, има снажну чињеничну основу. Група је одређена. Најтеже питање остаје намјера.

Намјера без наредбе

Није свака принудна контрацепција геноцид. Поред радње мора постојати посебна намјера тзв. dolus specialis, да се заштићена група уништи, у цјелини или у значајном дијелу, као таква. Тај захтјев геноцид разликује од других тешких повреда људских права.

Проблем је у томе што државе ријетко архивирају намјеру уништења у једној уредно потписаној наредби. Зато сам у раније објављеној анализи закона о абортусу указао на додатне инструменте доказивања: општи контекст, размјере радњи, систематско усмјеравање према припадницима одређене групе, понављање дискриминаторних и деструктивних поступака и њихове статистички видљиве посљедице. Манифестација воље може бити доказ да воља постоји, ако образац радњи и њихових посљедица није могуће разумно објаснити без одговарајуће намјере (Дакић, 2016б).

То не значи да свака политика која неједнако утиче на репродукцију неке групе аутоматски садржи геноцидну намјеру. Размјере, дискриминација, систематичност и посљедице јесу индикатори, а не необориве претпоставке. Али се индикатори не смију раздвојити тако да сваки, посматран сам, изгледа недовољан. Њихова доказна снага је кумулативна.

Први индикатор је обим. До краја 1972. године уложак је имало око половине женске популације репродуктивне доби. Чак и ако није свака интервенција била принудна, то више није збир изолованих медицинских пропуста. Репродуктивно способне жене имају очигледан квалитативни значај за биолошки опстанак малобројне заједнице. Намјера усмјерена према значајном дијелу жена способних за рађање може бити намјера уништења групе „дјелимично“, иако мјере нису примијењене на сваког њеног припадника.

Други индикатор је етничка селективност. Инуитске жене нису само случајно чиниле већину пацијенткиња у гренландском здравственом систему. Биле су предмет посебног приступа заснованог на представама о њиховој репродукцији, сексуалности и способности да самостално одлучују. Контрацептивна пракса припадала је ширем контексту различитог плаћања Инуита и Данаца за исти рад, расељавања ради „модернизације“, потискивања инуитског језика, правне дискриминације дјеце рођене у мјешовитим везама и одвођења инуитске дјеце ради одрастања у данској културној средини (Дороу и Кален, 2026, пар. 286-287). Ниједна од тих радњи сама не доказује геноцид. Све заједно показују начин на који је држава посматрала идентитет и опстанак Инуита.

Трећи индикатор је службени циљ смањивања раста становништва и знање о посљедицама. Економски мотив - на примјер смањење јавних трошкова - не искључује намјеру да се знатно смањи број припадника одређене етничке групе. Мотив и намјера нису исто. „Добронамјерна“ колонијална модернизација може бити рационализација репродуктивне контроле.

С друге стране, ни намјера ограничавања раста популације није без остатка истовјетна намјери уништења групе. Данска може тврдити да је жељела успорити будући раст, а не уништити Инуите као такве. То је главна доказна тешкоћа. Међутим, када се „успоравање“ постиже наметнутим захватима над приближно половином репродуктивно способних жена једне малобројне етничке заједнице, разлика између контроле раста и дјелимичног биолошког уништења постаје све мање увјерљива.

Експерти су се управо ту подијелили. Кристоферсен и Недергор закључују да није било геноцида јер нису нашли емпиријски доказ да су власти или здравствени радници имали намјеру уништења гренландске популације. Њихов опрез спречава да се свака тешка дискриминација прогласи геноцидом. Слабост таквог приступа је у сувише строгом захтјеву за непосредним доказом намјере, као да се државна воља не може доказивати обрасцем поступања њених органа (Кристоферсен и Недергор, 2026).

Дороу и Кален примјењују контекстуални приступ. Оне налазе разуман основ за вјеровање да су остварене радње из члана II(d), да су приписиве Данској и да држава није испунила обавезу спречавања. Не тврде да је геноцид коначно доказан. Намјера уништења није једино разумно објашњење контрацептивне праксе, али остаје могућа инференција коју би суд могао потврдити испитивањем цјелокупне колонијалне политике (Дороу и Кален, 2026, пар. 320-322).

Тај приступ је ближи моделу доказивања који сам раније развио. Статистика и дискриминација нису аутоматски доказ. Ипак, обухват приближно половине жена репродуктивне доби, усмјеравање на Инуиткиње, значајан број захвата без пристанка, службени циљ смањења раста, институционално знање и демографски резултат представљан као успјех - оправдавају истрагу о геноциду.

Постоји и одговорност која не чека да геноцид буде довршен. Конвенција намеће самосталну обавезу спречавања, која се активира када држава зна или је морала знати за озбиљан ризик. Данске власти су најкасније између 1969. и 1974. располагале подацима о необично великом броју уложака, малом броју добровољних захтјева, неразумијевању поступака и изузетном паду плодности. Зато постоји разуман основ за закључак да Данска није предузела све расположиве мјере спречавања, чак и ако се посебна геноцидна намјера на крају не докаже (Дороу и Кален, 2026, пар. 313-322).

Иста радња, друго име

У раније објављеном раду о информисаном пристанку анализирао сам предмете V.C. против Словачке, N.B. против Словачке и I.G. и други против Словачке. У свима су жртве биле ромске жене, често малољетне, стерилисане у државним болницама без слободног и информисаног пристанка (Дакић, 2015, стр. 92-95).

У предмету V.C. жена је током порођаја, лежећи у боловима, потписала захтјев за стерилизацију након што јој је речено да би она или њено будуће дијете могли умријети ако поново затрудни. Европски суд за људска права утврдио је да није могла слободно размотрити посљедице захвата и да су љекари грубо занемарили њену репродуктивну аутономију. У предмету N.B. малољетна Ромкиња стерилисана је након рођења другог дјетета, без присуства и пристанка законских заступника. У предмету I.G. и други прва подноситељка вјеровала је да потписује документ у вези са царским резом, а за стерилизацију је сазнала тек три године касније.

Материјална радња била је у једном погледу тежа него у већини гренландских случајева: стерилизација је трајно одузимала репродуктивну способност. Жртве су припадале ромској етничкој групи. Захвати су вршени у државним болницама, над више жена, у околностима у којима су се понављали етничка рањивост, недостатак пристанка и медицинско-патерналистичко образложење.

Ипак, Европски суд је предмете разматрао као индивидуалне повреде забране нечовјечног и понижавајућег поступања, физичког интегритета и права на приватни живот. Процесно, то је разумљиво. Суд је одлучивао о појединачним представкама на основу Европске конвенције, а не о одговорности државе према Конвенцији о геноциду. Пред њим није постојала свеобухватна демографска и институционална истрага.

Али процесна ограниченост није доказ да је геноцидна димензија материјално искључена. Словачки предмети показују понављање трајног спречавања рађања унутар етнички одређене групе. Они не доказују геноцид. Оправдавају питање зашто веза између појединачних стерилизација и колективног биолошког опстанка Рома никада није озбиљно испитана.

Гренландски случај је доказно снажнији. Кампања је била масовна, концентрисана на територијално одређеној популацији, праћена документованим циљем контроле раста, наглим демографским резултатом и знањем власти. Али разлика у доказној снази не оправдава потпуно искључивање словачких случајева из геноцидног контекста. Она захтијева опрезнији закључак и додатно истраживање.

Зашто се онда питање геноцида отвара на Гренланду, а не у Словачкој?

Зато што на Гренланду правно име прошлости може промијенити политичко име будућности.

Када жртва има територију

Инуити су истовремено етничка група заштићена Конвенцијом о геноциду, аутохтони народ са признатим правом на самоопредјељење и становништво историјски везано за јасно одређену територију. То преклапање даје квалификацији геноцида суверенитетску тежину коју словачки предмети немају.

Самоопредјељење има унутрашњу и вањску димензију. Унутрашње обухвата политичку заступљеност, аутономију и могућност народа да у постојећој држави одређује свој економски, културни и друштвени развој. Вањско самоопредјељење може довести до независности и промјене суверенитета над територијом.

Савић ремедијалну сецесију одређује као условно средство самоопредјељења које постаје оправдано када су фундаментална права одређене групе тешко и систематски угрожена. Као основни праг издваја флагрантно кршење људских права, колективно угрожавање и дискриминацију од централне власти. Поред тога, потребни су воља народа, демократски начин одлучивања, територијална веза, ефективне институције и одређени степен међународне легитимације (Савић, 2020, стр. 422 и 432).

Геноцид је крајњи облик колективног угрожавања. Ако држава настоји да физички или биолошки уништи народ над којим врши власт, тај народ тешко може бити обавезан да свој политички опстанак и даље повјерава истој држави. Утврђени геноцид зато може бити најснажнија чињенична основа за ремедијално вањско самоопредјељење.

То не значи да геноцид аутоматски „преноси“ суверенитет. Суверенитет се не врши над групом као предметом власништва, већ над територијом и становништвом. Циљ самоопредјељења јесте да народ постане субјект одлуке о политичком статусу. Промјена суверенитета и даље захтијева јасно изражену вољу народа, територијалну повезаност, демократску процедуру и међународноправну реализацију.

Народ Гренланда већ има признато право на самоопредјељење, а извјештај Дороу и Кален наводи да оно укључује могућност политичке независности када су испуњени услови међународног права (Дороу и Кален, 2026, пар. 249-251). Утврђивање геноцида, према томе, не би створило његово право. Промијенило би нормативну равнотежу у расправи о начину на који ће право бити остварено.

Контрацептивни програм више не би био само историјска злоупотреба која захтијева накнаду. Постао би доказ да је суверена власт угрожавала биолошки континуитет народа над којим је владала. Сецесија, када буде успјешна и призната, доводи до промјене граница и суверенитета над територијом: из угла постојеће државе значи губитак територије, а из угла народа који се издваја инструмент стицања државности (Савић, 2020, стр. 423-424). Зато расправа о геноциду на Гренланду неизбјежно задире у легитимитет данског суверенитета.

То може објаснити и различиту међународну видљивост гренландског и словачког случаја. Из предмета које сам анализирао не произлази да ромске подноситељке наступају као територијално конституисан народ са институционализованим захтјевом за независност или промјену граница Словачке. Геноцидна контекстуализација њихових стерилизација зато не производи исти непосредан притисак на питање државног суверенитета.

Не тврдим да је словачки случај намјерно прикривен, нити да је гренландска расправа покренута искључиво ради независности. Тврдим нешто уже: правне и политичке институције другачије распоређују пажњу када квалификација повреде може промијенити границе. На Гренланду се истовремено отварају питања геноцида, колонијалне одговорности, аутохтоних права, самоопредјељења и суверенитета над великом територијом. У Словачкој су сродне репродуктивне повреде остале затворене у оквиру индивидуалних људских права и медицинске етике.

Најтеже правно име

Геноцид на Гренланду није пресуђена чињеница. Посебна намјера није коначно доказана, а социјална модернизација и економска контрола становништва још постоје као алтернативно објашњење. Међународно право, осим тога, не садржи потпун и једнозначан поступак ремедијалне сецесије. И када постоје флагрантне повреде, потребни су демократски изражена воља народа, територијална основа, институционална ефективност и међународна легитимација (Савић, 2020, стр. 450-453).

Гренланд већ располаже високим степеном самоуправе и правним механизмом за даље остваривање самоопредјељења. Независност зато не мора бити једнострана ремедијална сецесија. Може бити резултат демократског и договореног процеса.

Али ниједна од тих ограда не укида оно што је пред нама. Приближно половина жена репродуктивне доби била је обухваћена контрацептивном кампањом. Постоје стотине пријава захвата без ваљаног пристанка. Програм је био етнички селективан. Власти су знале за његове размјере и посљедице. Нагли пад плодности представљан је као успјех.

Зато појам геноцида овдје није политичка метафора. Он је правно одржива хипотеза која захтијева независну истрагу цјелокупне данске политике према Инуитима. До тада је најпрецизније рећи: геноцид није утврђен, али постоје озбиљни материјални и контекстуални основи да буде испитан.

А ако буде утврђен, неће сам створити нову државу. Учиниће нешто што тој одлуци претходи: одузеће старој држави најјачи аргумент да о свом територијалном интегритету одлучује без народа чији је биолошки континуитет угрозила.

Геноцид не додјељује суверенитет. Али може показати ко је изгубио право да га задржава.