Војислав Савић: "Слабо диваним маџарски"

Покојни Балашевић је својевремено у добро познатој пјесми зажалио што није добро пазио на часовима мађарског језика у школи, јер ће се испоставити да ће му то касније бити од кључног значаја да освоји срце једне Мађарице из Сентомаша. Од недеље су и код нас многи покушали да проговоре мађарски не би ли пројектовали своје жеље, неки су чак и покушали да смисле виц, па су тако причајући виц и сами постали виц, гротеска. Мађарски се не учи преко ноћи, напротив, то је језик тежак и комплексан, поготово нама који долазимо из словенског говорног подручја. А још је теже кад ниси баш нарочите памети.

Изборе у Мађарској који су одржани овог викенда пратила је безмало цијела планета. Земља у центру Европе, насељена са једва 10 милиона људи, и то врло монолитне демографске структуре са скоро 90% етничких Мађара, и која се не може похвалити претјераним значајем у свјетској економији, постала је тема број један за све медије широм свијета само због једног човјека, а његово име је Виктор Орбан.

Од свог повратка на власт 2010. године Орбан је постао један од највокалнијих заговорника суверенистичке политике, која представља контратежу тада већ подразумијеваним и галопирајућим глобалистичким мегаструктурама, у којима би државе имале све мањи значај, а међународне организације (ЕУ, НАТО) све већи.

Због тога је, подразумијева се, платио високу цијену код неолибералних мејнстрим медија, а то су скоро сви медији у западној хемисфери, који су од њега направили екстремног десничара, иако је на изборима поразио дословно неонацистичку партију Јобик. Орбан је био прагматичан политичар, вјешт политички филозоф који је на вријеме видио шта се спрема. Није себи дозволио да упадне у спиралу глобалистичког лудила које је Европу одвело у сукоб са Русијом, због чега ће платити високу цијену.

Због свега тога, Орбан је од релативно мале земље и нације направио геополитички феномен, камен у ципели ЕУ бирократије која је у њему видјела оличење чистог зла. Зато су избори у недељу били толико праћени, јер је Виктор Орбан представљао опасан преседан за западну хемисферу, будући да може да каже НЕ Бриселу и да преживи. Шта ако се и други запитају слично?

Међутим, период од 16 година на власти неминовно је довео до проблема “по дубини”, како се то колоквијално каже. Средњи менаџмент странке и власти је правио грешке, и то се накалемило на већ постојећу медијску хајку која је Мађарима обећавала да ће потећи мед и млијеко, само ако се ријеше Орбана. Бар је нама, Србима, тај сценарио познат, или би требао бити.

Најтужнија појава у цијелој ситуацији јесу опозициони политичари који пројектују побједу Питера Мађара на себе, слутећи тако да ће им побједа пасти у руке. Заборављају неколико веома битних чињеница: Мађар долази из Орбанове партије, изашао је као бунтовник из система чији је продукт; друго Питер Мађар није одступао од фундамената које захтијева конзервативно мађарско бирачко тијело. Да преведем на српски, јер мађарски не разумијете - Питер Мађар никада у кампањи не би подржао неког “високог представника” и стране судије да суде његовим политичким противницима (мигранти, куповина руских енергената итд). Ми не можемо знати шта ће да уради када преузме контролу над државом, али се у премијерско мјесто не сједа ситним играма.

Политичка борба не значи да је све што ваш противник ради погрешно, и да требате скочити на сваки миг неке западне амбасаде. Ако неко жели промјену не значи да жели револуцију. Ако неко не подржава власт, не значи да жели анархију. Комуникација је кључ, али прије комуникације мора постојати здрава намјера, и здрава амбиција.

Такође, битна лекција из Будимпеште јесте и то што имате снажну међународну позицију, не значи нужно да ће то грађани препознати. Комуникација на основном нивоу је и даље кључни сегмент за добијање подршке народа.

У српском политичком свијету, дакле мислим и на Србију и на Републику Српску и цијели регион, радовати се поразу Виктора Орбана само зато што је био у добрим односима са Вучићем и Додиком значи бити потпуни политички аналфабета, ситноинтересни корисни идиот за туђ рачун. Што би народ рекао - не видјети шуму од дрвета.

“Али мађарски не умем, дај научи ме леба ти

Нисам мог’о да помислим да ће ми тол’ко требати.”

Много је лекција које се могу научити на овом примјеру. Нажалост, постоје и ограничавајући фактори кад су когнитивне функције у питању - неко једноставно нема капацитет да схвати ширу слику. Туђе грешке су најјефтиније лекције, само треба отворити очи.