Пирамида није оно што смо мислили? Ново истраживање мијења поглед на древни Египат

Деценијама уназад алтернативне теорије указују да су древне пирамиде имале функцију која превазилази религијске и погребне обреде старог Египта. Најновији рад, који још није прошао процес стручне научне рецензије, износи теорију да је Кеопсова пирамида могла бити изграђена као “софистицирани систем комуникације на космичком нивоу”.

"Огромни планетарни свјетионик"

Аутор студије наводи да би прецизан географски положај пирамиде, њене архитектонске пропорције и усклађеност са Земљином ротацијом могли указивати на то да је грађевина функционисала као својеврсни “гравитациони предајник на међузвезданом нивоу”.

Теорија се заснива на идеји да је Велика пирамида подигнута на “изузетно прецизно одређеној локацији” на Земљи, која можда садржи скривену “математичку поруку”.

Пирамида се налази на географској ширини од 29.979234 степена сјеверно, што подсјећа на брзину свјетлости од 299.792.458 метара у секунди - када се децимални зарез помјери. Аутор рада спекулише да би ова подударност могла бити “намјерна”.

Свијет

Снимљена невјероватна појава на врху Кеопсове пирамиде: Никоме није јасно како се ово догодило

Ипак, критичари упозоравају да се овакво поређење заснива на савременим мјерним системима који нису постојали у доба древног Египта. Физичари, такође, истичу да не постоје научни докази да пирамиде могу “стварати или емитовати гравитационе сигнале”.

Према новом истраживању, Земљино кретање око Сунца производи "понављајући гравитациони образац" сличан носећем радио-таласу. У том моделу, фиксни положај Велике пирамиде и свакодневна ротација планете могли би током времена незнатно да мијењају, односно, “модулишу” тај образац.

Уколико би ова хипотеза била тачна, пирамиде не би представљале само гробнице или монументалне споменике, већ дио “огромног планетарног свјетионика” или “система комуникације”.

Аутор истраживања, Џалал Џафари са Универзитета “Шахид Бехешти” у Ирану, наглашава да је ријеч о теоријској анализи и спекулативном истраживању.

Његове идеје нису потпуно нове. Истраживачи алтернативне историје годинама тврде да је Велика пирамида пројектована како би “користила природну енергију Земље” или чак служила за “комуникацију са ванземаљским цивилизацијама”.

Такве теорије често полазе од претпоставке да је грађевина могла функционисати као бежични “преносник енергије или звука”, користећи резонантна својства гранита.

"Нумеричка повезаност"

Међутим, водећи археолози и даље сматрају да су пирамиде прије свега биле краљевски погребни комплекси. Физичари додају да не постоји познати физички механизам који би омогућио да грађевина попут Велике пирамиде функционише као “гравитациони предајник”.

Џафари је своју анализу фокусирао на три пирамиде на платоу Гизе - Кеопсову, Кефренову и Микеринову, које су распоређене у правцу сјеверозапад-југоисток.

У раду објављеном марта 2025. године цитирано је и раније истраживање објављено у часопису Натуре, према којем су странице Велике пирамиде “усклађене са странама света” са одступањем мањим од 0,06 степени.

Наука и технологија

Археолози збуњени мистериозном аномалијом закопаном поред пирамида у Гизи

Аутор тврди да овакав ниво прецизности указује на “изузетно развијено знање из геометрије, астрономије и геодезије” у древном Египту.

Посебну пажњу изазвала је “нумеричка повезаност” географске ширине Велике пирамиде и брзине свјетлости.

“Поклапање између ове две вредности тачно је до првих седам цифара”, наводи се у студији, која ову подударност описује као “статистички изузетну”.

Џафари претпоставља да је локација пирамиде можда “намерно одабрана” како би у географију Земље била уграђена математичка или просторна информација заснована на универзално препознатљивом обрасцу.

Према тој хипотези, “напредна цивилизација” са знањем из физике и астрономије могла би координате пирамиде да протумачи као маркер “повезан са положајем Земље у свемиру”.

Научна заједница скептична

Студија је разматрала и могућност да огромна маса Велике пирамиде и њен прецизан положај могу минимално утицати на шири гравитациони однос између Земље и Сунца.

Како би испитао ову идеју, Џафари је упоредио гравитациону силу којом Сунце дјелује на Земљу са много мањом силом која дјелује на Кеопсову пирамиду.

Иако се у раду признаје да би утицај пирамиде био “занемарљив” у односу на укупну масу Земље, аутор претпоставља да би њено стално кретање усљед Земљине дневне ротације могло стварати мале, али доследне промене унутар ширег гравитационог обрасца.

У том моделу, Земљина орбита око Сунца функционише као “огромни носећи сигнал”, сличан позадинској фреквенцији у радио-преносу, док Велика пирамида дјелује као “модулатор” који временом незнатно мијења тај сигнал.

Џафари, такође, претпоставља да су положаји Кефренове и Микеринове пирамиде можда “намјерно пројектовани” како би стварали варијације унутар система и омогућили да се теоријски сигнал издвоји из ”природног шума“.

На крају рада, закључује се да три пирамиде, посматране кроз прорачуне гравитационих таласа, формирају “веома уређен образац”. Ипак, аутор истовремено наглашава да читава идеја остаје у домену спекулације и да би за њену потврду били потребни знатно “озбиљнији и обимнији научни докази”.

Научна заједница за сада остаје скептична према оваквим и сличним теоријама, истичући да не постоје емпиријски докази који би подржали теорију о пирамидама као “космичком комуникационом систему”.

(телеграф)