"Преклињу ме да једем, мени се све гади": Потресно свједочење Ведране Рудан са онкологије

Она има риједак облик канцера, односно канцер жучних каналића.

О својој борби, боли и одласку у болници Ведрана Рудан често пише у својој колумни рудан.инфо, а најновији текст посветила је сестрама које им помажу током болничког лијечења.

У њему је сажела сву бол коју осјећа током ове мукотрпне борбе и открила како се тренутно осјећа.

Преносимо вам дио њене колумне:

– Јуче сам по ко зна који пут ушла у болницу. Једва сам направила три корака, три корака су маратон за овакве попут мене, и срушила се у столицу.

Уз мене се створила његоватељица са колицима и одвезла ме до кревета. Кости су ми осуте метастазама, свака је у мени вриштала на свој начин.

Зазивала сам смрт као што то иначе радим већ годину и пол. Узалуд. Сваки доктор с којим разговарам има свој рецепт како макнути бол. Убијачи боли или не дјелују или слабо дјелују јер болесници од карцинома имају и многе друге болести.

Незамислив је ужас умирати од рака. Лијечење је углавном скупо и за неке од нас бесмислено, квалитет живота не постоји, а одлагање смрти је највећа казна.

“Сестре”

У том паклу постоје и коцкице леда, гасе пламен који ти ждере и душу и тијело. Ово није фраза којом ја беспомоћна несретница купујем њихову милост. Те жене и један дечко су бића која нас држе, можда само по мени, на бесмисленом животу.

Многи сретници који ово читате немате појма о чему говорим. Изгледамо језиво. У нас убацују хемо и остале отрове, али лица сестара којима смо окружени нису наше огледало.

Смијеше нам се као да смо лијепи, држе посуду за повраћање, мијењају нам пелене, истресају наша го*на у шкољку док се нама диже желудац јер не можемо поднијети властити смрад.

Изгледам попут костура прекривена кожом. Најдражи ме преклињу да нешто поједем, мени се све гади.

Прије петнаест ми је минута у собу ушла спремачица и тепајући ми како је “манештрица” лагана, баш лагана, наговорила ме да је прогутам.

Нисам могла вјеровати да сам то учинила. Ноћас нисам спавала, не знам колико пута је сестра била уз мене, скидала једну боцу, намијештала другу и питала ме треба ли ми што.

Често их питам какве су им смјене, никако да запамтим или оне нису прецизне. Стално су у болници. Многе се успут и школују и брину о породици.

“Како, питам их.”

“Не спавамо.”

“Зашто не побјегнете? Сестре се траже на све стране.”

“Само овдје можемо дати све од себе, само овдје можемо помоћи онима којима заиста треба.”

Искрено, не разумијем их. Не знам за које бих паре, да сам здрава, издржала на овом одјељењу једну смјену.

У развијеном свијету сестра брине о пет онколошких болесника. Код нас сестра не броји своје пацијенте – стоји између осталог у њеној најновијој колумни.Ведрана детаљно описује кроз шта пролази, а у ранијим текстовима наглашавала је да се боји умирања у боловима.