Неки људи увијек бирају степенице уместо лифта: Шта је њима у глави и којих 8 особина имају?

У питању су само три спрата. Неће уштедети време, нико их на врху неће тапшати по рамену нити им додијелити орден. Често је то иста она особа која паркира аутомобил на самом крају паркинга док је ближе мјесто потпуно празно. Психологија има много тога да каже о овако малом избору, а вјеровали ор не, фитнес и вјежбање ту имају најмање утицаја.

1. Крећу без гурања и спољног окидача

Свака канцеларија има онај дан када се лифт поквари. Папирни знак осване на вратима и одједном су сви „људи од степеница“, гунђајући док пролазе поред врата другог спрата са шољом кафе у руци. До четвртка се квар поправи, а степениште поново опусти.

Осим за једну особу. Она је била ту недељу дана раније, а биће ту и недјељу дана касније. Показало се да је најсигурнији начин да натерате људе да се пењу тај да им укинете другу опцију. Бихејвиорални научник Џеклин Марголис, пишући о прилагођавању окружења, истиче да се већина понашања равна према ономе што је најлакше, због чега промјена поставке обично побеђује обичну снагу воље.

Они су изузетак. Лакша опција ради сасвим добро, а они ипак крећу пешке. Шта год их покреће, долази дубоко изнутра.

2. Немају проблем да се издвоје из групе

Шесторо људи се враћа заједно са ручка. У холу, њих петоро креће ка лифту и наставља разговор. Један каже „видимо се горе“ и одвоји се од групе.

Бања Лука

Мерцедесом се спустио низ степенице бањалучке Тржнице

То је ситна подјела, а већина нас је не би направила. Напустити групу усред реченице, без посебног разлога који је ико тражио, захтјева друштвену опуштеност која је ређа него што се чини. Нема званичне најаве, нема позива да им се придружите, а они никога не вребају да пође са њима.

Понекад претекну лифт и већ седе за својим радним столом када се врата отворе. Понекад стигну пуни минут касније, а разговор је већ одмакао без њих. Њима оба исходи савршено одговарају.

3. Труд им причињава задовољство

Када их питате зашто то раде, одговор је обично прилично једноставан: "Не знам, волим то."

Звучи као изговор, али је то вјероватно најискренији одговор који имају. Стара претпоставка је била да људи избјегавају напор кад год је награда иста, и у највећем броју случајева то заиста и радимо. Ипак, појединци бирају тежу верзију из чистог уживања, а лабораторијске студије показују да што више труда задатак захтјева, то људи из њега извлаче веће значење.

Истраживач Адити Субраманиам, пишући о труду и значењу, указује на планинаре и људе који решавају Рубикову коцку из чисте забаве. Три спрата су врло мала планина, али ноге раде, дисање се убрзава, и до врха су обавили задатак који би лифт обавио умјесто њих.

4. Вјерују да се мали кораци на крају саберу

Један спрат не значи ништа и они то одлично знају. Четрдесет секунди пењања неће промијенити тијело, расположење ни недјељу.

Оно што ови људи посједују јесте стрпљење за тако мале количине нечега. Паркинг овдје, излаз из подземне железнице онде, два спрата код љекара. Ништа од тога се не рачуна оног дана када се догоди, а њима то и није потребно.

То је иста особа која пребаци двадесет евра у штедњу а да се не осећа смешно, или прочита десет страница пред спавање и некако заврши тридесет књига годишње. Помирили су се са напретком који још увијек не могу да виде. Већина нас жели да се резултати виде већ до петка, док су они задовољни да провјере стање за годину дана.

5. Одлуче једном, па више не ломе главу

Гледајте их како се приближавају вратима. Нема застајкивања, нема погледа ка дугмету за позивање, нема мјерења колико су данас уморни. То питање је рјешено давно прије тога.

Људи који дјелују као да имају челичну вољу обично се ослањају на сасвим другу вјештину. Најпоузданија самоконтрола потиче из правила донетих унапред, оних која гласе "ако је овако, онда радим онако", тако да се у датом тренутку ништа не мора преговарати.

Савјети

Заборавите на со: Јефтин састојак брзо уклања лед

Психолог Анђела Дакворт са Универзитета у Пенсилванији, у прегледу стратегија самоконтроле, закључила је да овакви планови чине за људе више него покушаји да се сировом снагом воље савлада искушење. Ако постоје степенице, ја их бирам. Правило које је толико једноставно ослобађа изненађујуће много слободног простора у току дана.

6. Нису им потребни гледаоци, ни аплауз

Степениште је једно од најмање гламурозних мјеста у било којој згради. Бетонски степеници, метална ограде, флуоресцентне цијеви, можда кофа за брисање пода коју је неко заборавио. Нико не види ко ту улази.

Зато ту нема никакве представе. Нико не качи број пређених корака на друштвене мреже и неће то помињати за столом у канцеларији. Читаво пењање се одвија између двоја сива врата и ту и остаје.

Начин на који се човјек понаша када нико не прати открива вам углавном све што треба да знате о њему. На степеништу, једина особа која би знала да су прескочили корак су они сами. За овакав тип људи, то је сасвим довољно.

7. Мала нелагодност их не избацује из колосека

У просторију за састанке улазе уз мало убрзано дисање. Можда им је лице за нијансу црвеније. Смућкају се, сједну, отворе свеску и настављају даље.

Многи би прескочили успон из овог јединог разлога. Долазак са вишком даха може учинити да се осјећате изложено, док вас лифт доставља савршено хладне и прибране.

Свијет

Политичар се саплео силазећи низ степенице и главом разбио витраж непроцјењиве вриједности

Они су одлучили да тридесет секунди убрзаног рада срца нису никаква ванредна ситуација. А неко ко умије да намјерно трпи благу нелагодност, неколико пута дневно, обично остаје стабилнији и онда када нелагодност није ствар избора: када стигне тежак телефонски позив, дуго чекање на резултате анализа или прва недеља било чега новог.

8. Знају тачно када треба притиснути дугме

Неких дана се и они возе. Ту је тежак кофер, болно колено, успавано дијете на рамену, или је ријеч о деветнаестом спрату, а састанак почиње тачно у девет. Лако би било навику пењања степеницама прогласити за ситну моралну супериорност, а код неких људи то заиста и јесте случај. Такве ћете лако препознати, јер ће вам сами рећи да то раде.

Оне особе које вреди примјетити ову навику држе сасвим опуштено. Чак и најдисциплинованији људи упадају у невољу када правило не може да се савије, јер у том тренутку правило почиње да управља њима.

Они се пењу зато што воле ко су на путу ка врху. Оних дана када то није случај, лифт је ту на дохват руке, преноси болде.