Зашто је обичај прекривати огледала чим неко умре?

Један ТикТок аутор објаснио је зашто је то тако и која су то вјеровања дубоко укоријењена у нашем народу.

"У српском народном вјеровању огледало никада није било само предмет. Оно није служило само да човјек види себе, већ и оно што стоји иза њега. Зато се говорило да је огледало "танак зид између свијетова".

Када би у кући неко умро, прва ствар коју су старији чинили била је да прекривају огледала, често бијелим платном или пешкиром. То се није радило из страха, већ из поштовања према души која се управо одваја од тијела. Вјеровало се да душа, у тренутку смрти, не зна одмах да је напустила овај свијет. Лута по кући, тражи познато, тражи свјетлост. Ако би у том тренутку угледала свој одраз у огледалу, могла би да се задржи, да се "ухвати" у слици, неспособна да оде даље, наводи аутор "Metal.chef0"

Тенис

Ево колико су Новак и Карлос зарадили новца финалом у Мелбурну

Како пише, постојало је и друго вјеровање да огледало може да удвостручи смрт.

"Ако се покојник види у огледалу, вјеровало се да ће ускоро још неко из куће поћи за њим. Због тога се огледало затварало, окретало ка зиду или прекривао сваки сјајни одраз, па чак и стакла на ормарима", пише он.

У неким крајевима Србије, нарочито у источној и јужној Србији, вјеровало се да огледало може да постане пролаз. Не пролаз за живе већ за оно што не треба да остане. Зато се у кући није пјевало, није гледало дуго у свој одраз и није се ноћу палила јака свјетлост испред огледала. Вода се просипала, прозори су се кратко отварали, а тишина је била обавезна. Све је имало један циљ: да се души покаже пут, а не препрека.

"Обичаји у посљедњих 15 година експлодирали"

Није ријеткост да се у кући покривају сва огледала, чак и ако покојник није умро у кући, нити је у њој био ковчег, како се не би видео докизлази из куће. У неким мјестима обичај је да се ти пешкири не скидају 40 дана, док се негде свјетло испред куће 40 дана не гаси.

Етнолошкиња Весна Марјановић говорећи раније за наш портал испричала је да је крајем 20. века све мање на терену наилазила на народне обичаје на сахранама, али да је то, посљедњих 10 до 15 година "експлодирало".

"Нисам сигурна шта се десило, да ли се појавио тај страх од "казне покојника", да он неће да буде задовољан на оном свијету и да се сада поново упражњава све оно што су људи као дјеца слушали у причама. Вјера да се живи на оном свијету и да је све оно што је човјеку потребно у овоземаљском животу, да ће му већи део тога бити потребан и "горе". Зато се стављају новац, лијекови, протезе. У селу углавном новац стављају на ковчег, ако неко има скорије умрлог да му покојник понесе. Вјерује се у то путовање до оног свијета - објашњава.

Лавор са водом се, у неким домаћинствима, ставља испод стола на ком стоји ковчег јер се вјерује да се тело циједи, а неријетко се покривају огледала.

Тенис

Алкараз: Новаче, инспиришеш ме

"Душа, ако се огледа, ако се види у било чему што има рефлексију. То не морају да буду само огледала, већ и телевизор и сва стакла која имају одсјај, а покривају се јер се вјерује да ће покојник, уколико види свој одраз, да се враћа или да ће још некога да поведе са собом. То је један од разлога, да душа изађе из куће. Зато се отварају сва врата и прозори да душа изађе, нарочито у селима. Лавор се ставља јер се вјерује да течност излази из тијела. Обично је то лавор којим је окупан покојник, односно вода којом су га пребрисали. Намена те воде зависи од краја до краја. Негде служи у магијске сврхе, негде се баца тамо гдје се не иде, у неки крај дворишта којим се не корача. У урбаним срединама то нисам ни виђала, људи умиру у болници и сасвим је другачије", објаснила је она за наш портал.

Зато се и данас, чак и када људи не знају разлог, у многим кућама огледало и даље прекрива "јер тако ваља". Не из страха. Не из сујеверја. Већ из поштовања према ономе што се не види, али се осећа.

(Телеграф.рс)