Филип Адамовић завршио каријеру: Кошарку замијенио пољопривредом

На свом имању у Александровцу засадио је 3.000 стабала трешње те је пољопривреди посвећен једнако као што је био кошарци, којој је рекао збогом крајем ове сезоне.

"Све је дошло у најбољем тајмингу. Засад је стар седам година. Тада сам размишљао кад би могли да дођу први родови. По повратку у Румунију, потписао сам прије двије године за Сибиу и тада сам сковао план да се овог љета пензионишем. Богу хвала, све је испало како треба, вријеме за трешњу је сјајно, и родови су ове године одлични", рекао је Адамовић.

Када се каже да спорт повезује људе, онда томе у прилог говори и ова прича.

"Ту је породична кућа, ово је наша земља, размишљали смо шта да радимо. Пољопривреда је тешка, мени се ипак свиђа, а и мојим родитељима и сада смо у томе. Имао сам саиграча Александра Рашића у Клужу, причали смо са његовим пријатељем у вези овога. Помогао нам је око логистике и садница. Био сам упоран у овом послу и ово је резултат. Сваки дан смо у воћњаку. Берба је почела прије мјесец са раним сортама, прикључио сам се по завршетку сезоне. Радим са родитељима све што је потребно, ништа ми није страно", истакао је Адамовић.

Навике које је стекао током каријере преточио је у пољопривреду.

Градови и општине

Новчана награда за Стефана Грујичића пред одлазак на Балканијаду из физике

"Спорт ми је дао дисциплину и потрудићу се да тако остане заувијек. Овај посао је тежи, иако је спорт ментално захтјеван што људи занемарују, али сигурно да ће ми спортске навике бити од помоћи", каже Филип и наставља причу о каријери. Играо је 18 година, освајао титуле и трофеје, промијенио неколико земаља.

"Увијек може боље, али и горе. Ништа не бих мијењао. Људи не примјећују лоше стране и лоше моменте, у излогу само срећне ситуације. Стекао сам приватни живот који сам прижељкивао, тако да је све онако како треба. Сви смо маштали о НБА лиги када смо били дјеца. Сјећам се периода у Француској, питали су ме по школама зашто кошарка, мој разлог је филм Свемирски баскет, онај оригинални и наравно репрезентација и чувена 1995. година. То ми је усадило љубав према кошарци и знао сам шта желим да будем", јасан је новопечени пензионер.

Дуго је био интернационац. Највише времена провео је у Румунији, али је највећи успјех остварио се матичном Игокеом.

Прва година у Румунији је била сјајна, нажалост Асесофт више не постоји. Агент ми је тада понудио Румунију, рекао да играју Еврокуп. Мени је то била непознаница, али привукао ме пројекат. Одмах прве године смо играли против Игокее и то су ми двије најлошије утакмице те сезоне. Период у Игокеи је најемотивнији. Та генерација која је освојила АБА лигу, лигашки дио, је најбоља успомена. И данас смо сви у контакту, чујемо се стално и то је група сјајних људи - рекао је Адамовић.

Засад од 3.000 стабала, берба и стална брига о имању нису једина Филипова занимација. Спорт је његов живот, скоро двије деценије му је судбина била на паркету, а себе види у новој улози.

"Завршио сам Барселонину школу за спортску психологију. Када завршим овај дио, више ћу се томе посветити. За неколико мјесеци планирам да започнем рад са младим спортистима. Кроз своју каријеру увидио сам колико је било падова самопоуздања, колико је било стреса и анксиозности. Слушајући Новака Ђоковића схватио сам да је и ментални аспект у ствари тренинг. Волио бих да на тај начин помогнем младима да имају успјешније каријере него што смо ми имали", додао је Филип Адамовић.

У мору негативних примјера и лошег располагања новцем стеченим од професионалног бављења спортом, Филип Адамовић многима може да буде звијезда водиља и смјерница: како се још за вријеме каријере припремити за нови животни почетак.