Милошевићи чувају традицију коњарства у Семберији

Велика љубав према овим животињама превагнула је да иако у годинама, још увијек нађе снаге да производи храну за своје животиње, да им очисти, брине да се не прехладе зими, љети да се не уморе и не загрију, брине о њима као о дјеци, јер небројен пута су му баш његови коњи спасили живот.

"Некад је мој чукундјед имао седамсто педесет дунума земље, ограђено врљикама. На сред имања имао је појило, наслон и дванаест стогова сијена. Сваки стог се отварао за мјесец дана, како су их појели. И онда је имао, не знам, десетак слуга. Кад крене оно орање, у прољеће и у јесен, иде по десет–петнаест, иду они плугови, запреге. Имао је свога кочијаша и чезе, с чим је обилазио своје раднике. И тако то је. Ја сам, највјероватније, посљедња генерација", каже Јован Милошевић, власник ергеле „ Грачан“, Велика Обарска

Како су године одмицале смањивао је број грла у ергели. Данас има онолико колико може да постигне да одржава.

„Имао сам седам грла, па сам свео на три. Прије три мјесеца сам продао два грла, имао сам пет, остало три. И онда, како године долазе, ја то тако смањујем. Имам мога љубимца ту је, он је пуштан, он је сад пензионисан, у пензији. Имам двоје младих по крви, брата и сестру, и размишљам још за живота, ако буде могло, да купим себи фризере. А ово су крижанци, нониус и липицанер, што се тиче расе. Веома су мирни, мирољубиви, добри, чисти, послушни", прича Јован.

Некада су коњи били основна снага у домаћинствима. Сви су имали барем једно грло. Данас су опстали код искрених љубитеља коњичког спорта као и оних којима служе да евоцирају успомене на нека давно прошла времена која желе да памте.