Младен из Добоја очев хоби преточио у посао: Гради виолине које освајају свијет

У сваки милиметар уграђено је знање које је Младен, још као дјечак, почео да упија у радионици виолина свог покојног оца

"Ја сам имао срећу да растем уз њега и да учим од њега. 03:59 (РЕЗ) 04:32 Био би сигурно поносан и баш ми је жао што не може да види гдје сам сад, али надам се да однекуд то гледа гдје сам ја сада. Сигурна сам да је тако", истакао је градитељ виолина из Добоја Младен Софренић.

А до квалитетног инструмента пречица нема. За једну виолину потребно је више од 300 сати рада. И тако док стрпљиво гради Младен је често у друштву свог најмлађег сина – Богдана. Неодољиво га то подсјећа на дјетињство – када је и он проводио дане у радионици свог оца.

Да Богдан настави породичну традицију, сагласна је и његова мајка. И Вукосава је радник у области културе и образовања.

"Богдан је најмлађи, треће дијете, ово двоје старијих, обоје су пунољетни, проводили су вријеме у Богдановом узрасту. А касније када су видјели колико има да се ради, богами су побјегли, видјећемо, навијам за то", изјавила је Младенова супруга Вукосава Софренић.

У међувремену, виолине, које су настале у овом атељеу, данас путују широм свијета. Видјеле су свјетске позорнице, осјетиле свјетла великих концертних сала.

Музичари причају да из ове радионице излазе са осмијехом на лицу. Кажу, овдје се дешава права магија, а оне најљепше мелодије и најљепши инструменти, рађају се у тишини.

Али никад не заборављају гдје су саграђени. Они који свирају на његовим виолинама не крију да је то право задовољство.

"Инструмент се расвирава, Добоја све љепши звук, и на крају имате једну виолину коју не бисте продали ни за какве новце", рекао је Александра Ђурковић из Добоја.

А сваког квалитетног градитеља, његове виолине надживе. Надживе и своје власнике. Не старе - оне сазријевају. И баш зато граде се као за вјечност – да трају и да причају причу и онда када све утихне.