Ово је кућа Патријарха Павла: Његово родно мјесто преживјело је катастрофу, а ово је дом гдје је одрастао

Право име му је Гојко Стојчевић, рођен је у Кућанцима, данашња Република Хрватска, а тада је то било мјесто у Аустроугарској Монархији. Тај предио је увијек био изложен одређеним окупацијама, па сам Гојко није могао да има баш безбрижно дјетињство. Село Кућанци се налази у славонској Подравини и административно припада општини Доњи Михољац (данас у новоформираној општини Магаденовац).

Друштво

Историјски искорак: СПЦ отворила званични профил на Инстаграму

У општини Доњи Михољац је до посљедњег рата било 11 српских православних села, а сами Кућанци су били мјешовито село. Срби су старосједиоци Славоније и у долини ријеке Драве постојала су српска насеља вијековима прије турских продора. Село Кућанци је све до 19. вијека било етнички чисто српско село, а у другој половини 19. вијека досељавају се прве римокатоличке породице, односно Шокци, а данас Хрвати. Међутим, Хрвати постају већина у овом селу тек након прогона Срба 1991. године.

Крвави 20. вијек је довео до великих страдања српског народа и у Подравини. У Првом свјетском рату су Срби и овдје, као и уопште на читавој територији тадашње Аустроугарске, преживјели репресалије (у Доњем Михољцу су била вјешала за локалне Србе током читавог рата).

У Другом свјетском рату ово подручје је страдало одмах на почетку, већ у јесен 1941. године, када су хрватске нацистичке јединице попалиле села – Блање, Чађавички Луг, Орашњак, Кућанци, Брезовица, Горица, Драница, Мартинци, Илмин Двор, Крченик, Жабњача, Малиновац и Брештановци, убивши преко 3000 локалних Срба. Посљедњи рат је поново Србе сачекао неспремне за одбрану. Већ у касну јесен 1991. године хрватске паравојне формације спроводе етничко чишћење општине Доњи Михољац. Многе српске куће се систематски минирају, а у децембру исте године минирана је и црква Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима у којој је крштен управо Патријарх Павле.

Друштво

Патријарх Порфирије у Јордану: Оно што нас уједињује веће је од онога што нас раздваја

Почетком рата, да би се издржавао, Павле је радио на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастир гдје је провео сљедеће двије године рата. У то вријеме његовог брата Душана убиле су усташе. Током 1944. запослио се као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу избјеглу из Босне у Бањи Ковиљачи.

Убрзо се тешко разболио ''на плућима“ и љекари су вјеровали да је туберкулоза, предвиђајући му још три мјесеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан гдје је живио неко вријеме изолован од осталих монаха и успио је да се излијечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем. Дефинитивно му живот није био лак, а зато га је и красила невјероватна скромност.

(Телеграф.рс)