Туркиња Мелис пронашла пасош свог прадједе: 90 година је крио да се презива Ђукић

Понекад се чини да је од нечијег живота остало тек неколико реченица које је неко давно запамтио. А онда се, сасвим случајно, појави један стари документ и отвори врата прошлости за коју се вјеровало да је заувијек изгубљена.

Управо такву причу испричала је Мелис Терзиоглу (35) из Турске, која је готово цијели живот знала да њена породица има занимљиву причу о поријеклу, али није знала како да је састави до краја. Знала је да су њени преци некада живјели у сјеничком крају, да су били имућни земљорадници и да су почетком прошлог вијека, због околности које су их натјерале да напусте дом, кренули у непознато. Знала је и да су иза себе оставили кућу, земљу, родбину и живот који више никада нису могли да врате, пише у ауторском тексту Лана Апостоловић за Курир Стилл.

Свијет

Путинов родослов подстакао Русе да истражују породично поријекло

Али оно што није знала било је можда најважније – гдје се тачно налазио њихов дом, ко су били људи са којима су били повезани и шта је од њиховог живота остало сачувано у крају из којег су отишли.

"Мој прадјед Мурат Ђукић био је познат и имућан земљорадник који је живио у селу Сугубине, у кладничком крају код Сјенице. Године 1928, због прилика које су тада владале у крају у којем је живио, одлучио је да се са породицом исели у Турску. Извадио је пасош и тако започео потпуно нови живот, далеко од родног краја. Прво мјесто у које је стигао био је град Киркларели (Kırklareli), један од прихватних центара за пристигле мухаџире. У то вријеме, уколико је неко желио помоћ државе, морао је да се настани тамо гдје му држава одреди. Мом прадједу се такав начин живота није допао, па је послао писмо рођацима који су му у Сјеници били комшије, а који су се неколико година раније доселили у село Хамдибеј (Hamdibey), у области Демиркеј (Demirköy) у Киркларелију.

Наука и технологија

Ко су Јапанци? Велика анализа ДНК потпуно мијења поријекло народа и историју архипелага

Чим су сазнали да је стигао, рођаци су дошли по њега у прихватни центар у Киркларелију. Током ноћи су га коњском запрегом одвели из центра у Хамдибеј, гдје је требало да започне нови живот. Ипак, прве године у новој средини за мог прадједа и његову породицу биле су изузетно тешке. Није одмах узео турско држављанство јер се све вријеме надао да ће се једног дана вратити у Сјеницу. Због тога није могао да рачуна ни на званичну помоћ државе. Сеоба, све оно што су оставили иза себе, неизвјесност и борба да се са породицом снађу у потпуно новој земљи учинили су прве године њиховог живота у Турској веома болним и тешким. Иако су физички били далеко од Сјенице, нада да ће се једног дана вратити дуго је била присутна у породици", каже Мелис за портал "Курир стил".

Њен прадјед Мурат Ђукић увијек је чувао документе којима је доказивао своја права, као да је дубоко у себи вјеровао да ће се једног дана вратити. А онда је, у налету љутње, све уништио.

Све осим једног пасоша.

Једини траг који је остао послије готово једног вијека

Годинама је прадјед чувао документе који су свједочили о његовом животу и имовини у Сјеници, вјерујући да ће се једног дана вратити у родни крај. Међутим, од цјелокупне документације остао је само један пасош, који је деценијама чуван у породици, готово заборављен.

"Прадјед је у првим годинама након доласка у Турску силно желио да се врати, па је заправо чувао све списе и званичне документе којима је доказивао своја права. Како је вријеме пролазило и како је старио, једног дана је у налету љутње све то уништио. Остао је само пасош.

Чувао га је прво његов син, мој дјед, а затим мој амиџа, који је преминуо. Пошто се све то одвијало постепено, с временом је чак и заборављено да се пасош чува.

Да ми тај пасош није доспио у руке, у цијелом процесу истраживања моје породичне приче све би и даље било неодређено, јер током истраживања нисам успјела да пронађем ни званичан документ о рођењу или боравку моје породице у Сјеници у Србији – укратко, ниједан документ који потврђује да су ти људи тамо живјели.

Друштво

По поријеклу Словенка, а у души Српкиња: "Бирала сам оно најчистије у мени"

Због тога сам тужна, али и даље са надом настављам истраживање."

Тај пожутјели документ деценијама је прелазио из руку једног члана породице у руке другог, све док готово није био заборављен. Нико тада није могао да зна да ће управо тај пасош, сачуван упркос времену, једног дана постати кључ за потрагу која ће Мелис одвести хиљадама километара далеко, до мјеста о којем је слушала само из породичних прича.

Када јој је пасош коначно доспио у руке, пред њом се појавило презиме које је готово било затрпано слојевима времена – Ђукић. Тада је почела потрага.

Не само за презименом, већ за читавим једним животом који је нестао из породичне свакодневице.

Сјећања на претке и приче о животу прије одласка из Сјенице

Иако је њен дјед Ферхат највећи дио живота провео у Турској, Мелис је одувијек осјећала да се иза породичне свакодневице крије прича о поријеклу које није смјело да буде заборављено. Након његове смрти, највише је сазнала од баке, чија су сјећања сачувала успомену на живот предака, њихово некадашње богатство, али и тешке околности због којих су морали да напусте родни крај.

Занимљивости

Знате ли право име Бранислава Нушића?

"Мој дјед Ферхат Гезен (Ђукић) радио је у Турској као високи државни службеник, а потом је отишао у пензију. Био је веома њежан и миран човјек. Живјела сам с њим у истој кући, али је преминуо док сам још била мала. Готово цијели живот провео је овдје, у Турској, али сам дубоко у себи увијек осјећала да је некако другачији.

Након дједове смрти, моја бака је наставила да живи с нама и већину породичних прича чула сам управо од ње. Према ономе што ми је приповиједала, моји преци су прије доласка у Турску били веома имућни, али су због тадашњих прилика у крају у којем су живјели непрестано били изложени малтретирању. На крају су одлучили да се иселе јер су се плашили да неће претрпјети само материјалне губитке већ и духовне и моралне посљедице", каже Мелис Терзиоглу за "Курир стил".

Послије готово једног вијека, Мелис је одлучила да уради оно што ниједан члан њене породице прије ње није успио – да пронађе мјесто из којег је њен прадјед отишао и сазна ко су били људи које су оставили иза себе. Њена потрага одвела ју је у Сјеницу, Кладницу и Сугубине, али и до људи који су у својим породицама сачували сјећања на Ђукиће.

А оно што је тамо пронашла било је много више од имена на папиру.

Наука и технологија

Честица духова ударила у Земљу - поријекло мистерија

Пронашла је кућу за коју су јој рекли да је некада припадала њеном прадједу, чула приче које су се у том крају преносиле генерацијама, упознала људе који су јој помогли да састави дијелове породичне слагалице и први пут стала на земљу коју њена породица није видјела готово 100 година.

Први долазак у Србију и потрага за људима који би могли да помогну

Одлазак у Сјеницу за Мелис Терзиоглу није био само путовање у мјесто из којег је њена породица отишла прије готово једног вијека, већ први корак ка откривању давно изгубљених породичних коријена. Иако у почетку није имала готово никакве конкретне податке који би јој помогли у потрази, подршка супруга и сусрети са људима који су били спремни да јој помогну дали су јој снагу да настави даље.

"Мој драги супруг био је тај који ме је охрабрио да 2023. године кренем у прву посјету. Вјерујте ми, организовање овог путовања било је прилично тешко. Пошто смо путовали копненим путем, морали смо да прођемо кроз поступак издавања виза за цијелу породицу преко Бугарске. Због путовања са дјецом одсјели смо у Нишу, а можда је баш тако и требало да буде.

Домаћин код којег смо одсјели у Нишу био је веома љубазан господин. Док смо разговарали, рекла сам му да ћемо послије Ниша отићи у Нови Пазар и Сјеницу, јер покушавам да пронађем трагове о својој породици. Охрабрио ме је и рекао да би се записи из тог времена могли налазити у џамијама или општинама.

Док смо боравили у Новом Пазару, прије него што смо кренули у Сјеницу, непрестано сам тражила некога ко би могао да ми помогне. На крају сам пронашла Бошњачко национално вијеће. Посјетила сам их и питала да ли могу да ми помогну, објаснивши да се моја породица некада иселила из Сјенице. Дочекали су ме са много више пажње него што сам очекивала.

Захваљујући овом центру, упознали смо господина Назима Личину, који ће касније имати веома важну улогу у нашем животу. Назим ми је дао бројеве телефона људи из Сјенице са којима сам могла да разговарам и који су можда могли да ми помогну. Након тога наставио је да ме подржава и пружа ми помоћ током цијелог процеса истраживања", каже Мелис Терзиоглу.

Како је један стари пасош открио презиме које је породица деценијама тражила

Први одлазак у Србију није јој донио конкретне одговоре, али је у њој пробудио још већу жељу да открије одакле потиче њена породица. По повратку у Турску наставила је потрагу, не слутећи да ће управо разговор са родбином и један давно заборављени документ постати прекретница у њеном истраживању.

"Када сам први пут отишла у Сјеницу, састала сам се са људима на које ме је упутио господин Назим Личина. Заједно смо тражили званичне документе, али, нажалост, пошто нисам имала конкретно презиме, нисмо ништа пронашли.

То што сам већ приликом прве посјете била тако близу открића било је веома узбудљиво за мене, па сам по повратку у Турску одлучила да се обратим родбини и почнем да постављам питања.

Управо та питања подстакла су мог покојног амиџу да се сјети да је чувао прадједов пасош. Када сам га пронашла, преда мном се појавило презиме које сам толико дуго тражила – Ђукић. Тада сам почела да претражујем друштвене мреже у потрази за свим информацијама које би могле да ми помогну да сазнам нешто више о том презимену и пронађем трагове својих предака."

"Проналазак пасоша и сазнање мог презимена били су прекретница у овој причи. Као што сам већ рекла, прадјед је иза себе оставио само пасош, који је потом мој дјед Ферхат Гезен (Ђукић), државни службеник, чувао међу својим личним документима. Након дједове смрти, пасош је сачувао мој најстарији амиџа Фикрет Гезен (Ђукић), који је такође радио у државној служби и покушавао да истражи наше породично поријекло.

Нажалост, у то вријеме није било интернета, а било је тешко снаћи се на путевима и организовати путовање до Сјенице, па се мој амиџа није усудио да крене у такву потрагу. Тако је и он, прије мене, преминуо не успјевши да доврши ову причу."

Презиме Ђукић послије готово једног вијека поново открило породичне коријене

Откриће презимена Ђукић у прадједовом пасошу било је прекретница у Мелисиној потрази за породичним поријеклом. Иза презимена Гезен, које њена породица данас носи у Турској, крила се много дужа и богатија историја него што је могла да претпостави.

"Заправо, било је запањујуће сазнати своје право презиме након скоро 100 година, али још више ме је изненадило то што нисам знала да потичемо из тако велике породице. До тада смо у Турској познавали само двије генерације уназад, а одједном сам почела да читам изворе који сежу веома, веома далеко у прошлост. Када су моји преци дошли овдје и добили турско држављанство, били су приморани да узму турско презиме, али на то гледам имајући у виду околности и прилике које су владале у то вријеме. Постоји једна истина: да су се прилике у крају из којег су дошли временом поправиле, они би се вратили."

Књига која је открила давно заборављене породичне везе

"Док сам истраживала, на једном профилу на друштвеним мрежама који објављује садржаје о том крају угледала сам књигу и нисам могла да вјерујем својим очима, јер је то била књига о мом презимену. Одмах сам узела контакт податке њеног аутора, Бахтијара Гурдала (Богучанина), и договорила разговор.

Сусрет с Бахтијаром Гурдалом (Богучанином) био је један од мојих срећних тренутака. Он познаје прошлост, културу и историју цијеле породице Ђукић. Истраживао је на терену у Црној Гори и Србији и испричао ми је све детаљно, из прве руке. Од њега сам сазнала да моја породица потиче из Црне Горе, да је ријеч о великом племену с много огранака и да наша породична историја сеже веома далеко у прошлост. Заправо, цијела наша породична прича преносила се с кољена на кољено. Моја породична линија, тројица браће, живјела је у Црној Гори, па су се због спора у крају у којем су живјели иселили на Пештер, гдје су прешли на ислам. Иако су прешли на ислам, остали су у братским везама с осталим Ђукићима који су остали у Црној Гори. Рекао ми је и да за моју породичну грану знају чак и унуци православних Ђукића и да смо, упркос разликама, заправо ближи него што се мисли."

Породичне везе које су поново спојиле Ђукиће широм свијета

Током истраживања открила је да њена породична прича превазилази границе Турске и Србије и да потомци исте породице данас живе у различитим дијеловима свијета. Објављивање сазнања на друштвеним мрежама помогло јој је да ступи у контакт са људима који су од својих старијих чули готово исте приче о поријеклу и прошлости породице Ђукић.

"То могу објаснити претходним одговором. Након што сам сазнала своју породичну причу, почела сам да објављујем текстове на друштвеним платформама које објављују историјске архиве, па су почели да ми се јављају Ђукићи, од којих су већина муслимани, и да ми причају исту причу коју ми је испричао Бахтијар Гурдал (Богучанин). То је оно што су и они чули од својих старијих. Зар није веома занимљиво? Неко ми пошаље поруку и прича исту причу."

Како је послије готово годину дана трагања пронашла кућу својих предака

Потрага за породичним коријенима одвела ју је на друштвене мреже, гдје је, захваљујући подацима из прадједовог пасоша, успјела да пронађе групу села Кладница код Сјенице и почне да поставља питања о својој породици. Није ни слутила да ће јој се јавити човјек чије ће информације промијенити ток њеног истраживања и одвести је до куће коју њени преци нису видјели готово читав вијек.

"Наш први одлазак био је 2023. године, а до 2024. процес је, као што сам рекла, текао веома интензивно, а током тог периода пронашла сам и кућу. Кућу сам пронашла на Фејсбуку (Facebook): према податку о селу из пасоша пронашла сам групу села и почела да постављам питања. У љето 2024. године добила сам поруку од Нермина Никшића, који је видио моју објаву у фејсбук групи села Кладница код Сјенице. У поруци су биле фотографије куће, прича коју је он чуо од старијих у том крају, па чак и податак да се то подручје и данас зове Ђуковина. Пошто се та прича потпуно поклапала, нарочито са овим подацима, предложила сам господину Нермину да се сретнемо на лицу мјеста и није ме одбио.

Опет смо, уз подршку мог супруга, кренули на пут. Заправо, можда смо могли да се вратимо празних руку, али нас је Нермин дочекао тако топло и искрено да сам од његове породице доживјела можда најискреније гостопримство које сам икада видјела у животу.

Господин Нермин Никшић нас је одвео до куће и још увијек се ганем када се сјетим тренутка када сам је први пут угледала. Било је то као да се слаже посљедњи дио слагалице.

Први пут након 95 година неко од нас је отишао тамо. Када сам кренула на овај пут, нисам имала ништа осим прича, а одједном се преда мном нашла цијела та величина и стварност. Што је још важније, моја дјеца су била уз мене и она су сада све боље разумјела и упознала истину о томе одакле долази дио њих. Нисмо могли да се састанемо са власницима куће лицем у лице, али је господин Нермин због нас обавио телефонски разговор и још једном све потврдио. И они су били изненађени што је послије толико година неко дошао. Осим тога, власници куће су ми се јавили након мојих објава и испричали ми оно што су чули од својих дједова: 'Власник тог мјеста био је твој прадјед, бавио се пчеларством, и кад би дошло вријеме бербе меда, мед је текао из кошница као ријека.'"

Мурат Ђукић нови живот започео у Турској

"Мој прадјед Мурат Ђукић је након доласка овамо живио у Демиркеју (Киркларели), а успут речено, то мјесто веома личи на Сјеницу по клими и природи. Зашто је баш тамо наставио живот, схватила сам тек кад сам видјела Сјеницу. Бавио се шумарством и земљорадњом. Процес одласка из Сјенице и насељавања већ сам испричала. Све вијести из Сјенице добијао је од оних који су ишли тамо и долазили. Познаници из Сјенице одсједали су у прадједовој кући. У причама се приповиједало да је моја прабака потицала из породице Тарић и да су управо они посебно често одсједали у прадједовој кући. Прабака је била веома страствена и одлучна жена. До смрти није научила турски, комуницирала је само са својим кругом људи, а сви рођаци су прво њу долазили да посјете.

Као што сам раније рекла, од тада до данас немам ништа осим пасоша. У турским државним архивима пронашла сам све документе о сеоби моје породице, али у Србији још увијек нисам пронашла никакав запис. Моја потрага се наставља и желим да пронађем документе. То ми је важно јер ова моја прича још није завршена. Ако успијем да пронађем запис, моћи ћу да спојим своје коријене на оба мјеста. Након 95 година поново ћу доћи до свог правог идентитета. Зашто да не, можда једног дана напишем књигу о историји своје породице."

Ипак, најдирљивији дио њене приче догодио се када је, након повратка у Турску, пожељела да дио те земље однесе својим прецима. Узела је земљу из завичаја који они никада нису успјели поново да виде и однијела је до њихових гробова, вјерујући да је тиме, макар симболично, затворен круг који је почео њиховим одласком из Сјенице.

Земљу из завичаја однијела је на гробове предака у Турској

Посјета мјесту из којег је њена породица отишла прије готово једног вијека за Мелис је имала посебно емотивно значење. Жељела је да дио земље коју њени преци никада нису успјели поново да виде понесе са собом и однесе на њихове гробове, као симболичан чин којим би их макар на тај начин поново повезала са родним крајем.

"Приликом повратка у Турску понијели смо земљу из дворишта породичне куће и посули је по гробовима својих предака. Да, гробови моје породице налазе се овдје, један поред другог. За њих сам узела земљу испред куће јер ми је то било важно за ову причу: нико од мојих старијих није могао да се врати, али је земља домовине морала да дође до њихових гробова. Они су умрли чезнући за земљом у којој су рођени, а да је више никада нису видјели. Вјерујем да је са земљом коју сам донијела њихов пут окончан и желим да вјерујем да су сада мирнији. Штавише, тако се и сама осјећам."

Данас Мелис још трага за документима који би дефинитивно потврдили живот њене породице у Србији. У турским архивима пронашла је трагове њихове сеобе, али у Сјеници још није пронашла запис који би повезао њену породицу са прецима који су живјели прије Мурата Ђукића.

Потрага за прецима која још није завршена

Иако је успјела да пронађе кућу свог прадједа и открије бројне детаље о поријеклу породице Ђукић, Мелисина потрага још није завршена. Највећа жеља јој је да пронађе документе који би јој омогућили да настави истраживање породичне лозе и повеже своју породицу са прецима који су живјели на подручју Сјенице.

"Ето, то је најљепше питање и оно које ће ми највише користити. Отац Мурата Ђукића у званичним турским подацима о сеоби и попису становништва уписан је као Исмаил. У Србији (Сјеница, Кладница, Сугубине) не постоји никакав документ. На мјестима гдје истражујем не могу да пронађем ни званичан документ о својој породици, нити могу да идем даље у прошлост, до старијих предака. Особе које су ми послале поруку и за које смо потврдили да смо из исте породице имају све документе о старијим прецима, али моја породица нема. Важно ми је да то сазнам и пронађем, јер ћу на тај начин, путем породичне лозе, повезати своју породицу са ширим породичним родом. Тиме ће дио моје приче који припада тамошњој прошлости бити заокружен. Веома бих се обрадовала ако би ми се јавио неко ко зна гдје у Сјеници могу да тражим и ко би ми у томе могао помоћи. Тако би се моја породична прича и мој род поново сусрели са својим коријенима."

Зато њена потрага још није завршена.

Јер послије 95 година, она не тражи само презиме, документ или кућу. Тражи дио себе који је њена породица оставила у једном селу код Сјенице, заједно са животом који су њени преци некада имали и за којим су, како се причало, чезнули до краја живота.