Вијек иза њега, а воља испред свих: Дјед Славко ушао у други вијек без иједне таблете

Живот га је преко Љубушког и Санског Моста довео у Оштру Луку, а од 1969. године живи у Усорцима. Вијек иза њега, а воља испред свих. У то се увјерила и наша екипа.Закорачио је у други вијек и омиљени је међу мјештанима – дједа Славко из Усораца руши све стереотипе о старости. Прича да има још много планова за будућност. Признаје да године чине своје, али упркос њима и даље вози аутомобил, свакодневно трчи, брине о својим пчелама, а и вид га добро служи.

"Сад мени требају кола. Кад ми нису требала, ја сам могао пјешке, а сад ми требају кола. У Оштру Луку кад идем одавде, можеш ићи преко дана, можеш сваки дан. Кад ми нешто затреба, ја тркнем доље, а док сам могао ногом, могао сам два километра", рекао је Славко Пантић.

Породица му је за рођендан пожељела само здравље, надајући се да ће се још дуго година у добру окупљати. Гени су овдје учинили своје, па дједа Славко данас има живу сестру у селу Жељуша код Мостара која има 96 година.

"Рецимо, његова мајка је 90 година имала. Била је несрећа да је коза повукла па је сломила кук, а исто је била дуговјечна. Отац је исто његов Симо, мој дјед, имао 90 година", истакао је његов најстарији син Гордан Пантић.

Самоћу не воли, па је након губитка прве супруге, 1996. године упознао своју Миру. Она му је данас највећи ослонац и подршка у мирним пензионерским данима. Иако гази стоту, докторе готово да и не посјећује.

"Сада ја и баба причамо, па ако њу нешто боли, каже: 'Боли ме овдје, боли ме ондје'. Шта ја знам, причамо једно другом мало о прошлости, мало ово, мало оно", рекао је Славко Пантић и додао: "Ево сад има година и више дана да ми не требају таблете, не треба ми ништа. Ја регулишем то собом, циркулацију."

Са првом супругом добио је троје дјеце. Данас његово богатство чини седморо унучади и тринаесторо праунучади. Окружен љубављу своје породице, дједа Славко скромно, тихо и са осмијехом на лицу спреман је за све оно што му носи будућност.