Амерички сигнал Републици Српској: Путоказ и шанса

Сигнал из Вашингтона Републици Српској је јасан: ако Бањалука покаже да може да буде предвидљив партнер, Стејт департмент ће знати да је награди.

Понекад се велики помаци могу назрети кроз наизглед мале кораке. Тако је и вијест да је амерички Стејт департмент „поздравио кораке власти Републике Српске ка стабилности Босне и Херцеговине“ изазвала лавину тумачења – од еуфорије у Бањалуци, до опреза у Сарајеву. Шта се крије иза дипломатског језика, заокрет америчке политике или пажљиво одмерен сигнал који показује шансу за напредак и просперитет?

Према писању Ројтерса, Брендон Ханрахан, званичник Стејт департмента задужен за европска и евроазијска питања, изјавио је да „Сједињене Државе поздрављају одлуку Народне скупштине Републике Српске која афирмише стабилност Босне и Херцеговине и отвара пут за конструктивно партнерство са Сједињеним Државама, засновано на заједничким интересима, економском потенцијалу и заједничком просперитету.“

Дан раније, Министарство финансија САД уклонило је са црне листе четворо држављана БиХ из Републике Српске, најближих сарадника предсједника Републике Српске Милорада Додика, који су били санкционисани због поступака којима се оспорава уставни поредак БиХ. У исто вријеме, Народна скупштина РС именовала је Ану Тришић Бабић за привремену предсједницу, након што је Милорад Додик изгубио право да обавља јавне функције, и повукла неколико закона који су виђени као сепаратистички.

Значајно за разумијевање изјаве Ханрахана је и да се не појављује на званичном сајту Стејт департмента. Када Вашингтон одлучи да „пусти“ сигнал кроз Ројтерс, а не кроз сопствени канал, то обично значи да шаље поруку, а не да објављује чврсту промјену политике.

Сарадња са Републиком Српском је поново могућа

Неки у Републици Српској свеједно сматрају да је та изјава „велика као кућа“, а поједини искусни бошњачки политичари приватно је читају као знак да је „велики договор направљен“. Зашто? Прије свега, зато што је током протеклих година тренд био сасвим другачији – свака нова изјава и поступак америчких, па и европских институција према Републици Српској био је све оштрији и оштрији.

И заиста, имајући у виду да то није била изјава о жељама већ о реалности – дошла је послије конкретних и на највишем нивоу спроведених политичких одлука у Републици Српској – и с обзиром да је праћена такође конкретним акцијама америчке администрације, она је сасвим сигурно веома значајна.

Ипак, погрешно би било схватити је као да је посао је завршен. Умјесто тога, она говори да је сарадња САД, а врло вјероватно и ЕУ, са изабраним властима у Републици Српској (а не неким другим, имагинарним) поново могућа и веома реална. И ЕУ стављамо у овај контекст јер су у америчкој политици све снажнији захтјеви, и то из владајућег дијела политичког спектра, да се спољна политика према Балкану поново максимално координира са ЕУ.

Без сумње веома значајна, изјава америчког званичника није знак промјене америчке политике, већ снажан сигнал могућности за просперитет. Стејт департмент је, заправо, показао да је „пут назад“ отворен онима који покажу спремност на институционалну одговорност.

Додик остаје под санкцијама

Треба знати и да се овај сигнал не односи само на Републику Српску, јер су проблеми у БиХ генерисани са више страна. Додик је само, захваљујући својој дрчној реторици и спремности да са оштрих ријечи пређе на дјела, био најекспониранији.

Он сам за сада остаје под санкцијама. У изјави се не помиње његово име, било као препрека, било као потенцијални саговорник. У том одсуству персонализације лежи други дио неизречене поруке: суштински проблем није сама Република Српска, па ни Милорад Додик субјективно и непромјењиво, већ свака и свачија политика која слаби БиХ. Може ли се то промијенити – могу ли Додик и политика коју представља остати привржени идеји снажне Републике Српске, али не на штету БиХ, остаје да се види у будућности.

Лекција за све националне актере у БиХ

Битно је и како ће остали национални актери у БиХ протумачити ситуацију; ако помисле да се све ово тиче само Републике Српске и односи само на њу, пропустиће важну лекцију. Како је већ написано, изазови за БиХ стижу са свих страна, а прави одговор на њих је самопоштовање и преузимање одговорности – и то не на било који начин већ конструктивно према БиХ, а не вазалски дух.

Штета што се од званичног Београда, кроз реторику Александра Вулина, чује цинизам или чак одбијање признавања да би овакав догађај могао бити позитиван за Српску. Изјава да “Укус пораза дуго неће моћи да нестане” поводом одлука Скупштине Српске којима је отклоњен највећи притисак са РС, тешко је разумљива чак и са становишта српског национализма.

Од када је то за Србију и Србе боље да Република Српска буде у конфликту са САД? Како може да буде “пораз” нешто што је довело до првог позитивног сигнала из САД у много година уназад? Тешко је то разумјети, али не и немогуће. Та епизода подсећа на питање које смо прије двије године, у мало другачијем контексту, поставили у тексту „Воли ли БиХ себе више него што не воли Додика”.

Да ли је БиХ способна за превазилажење конфликата

Али да се вратимо БиХ. Нови развој догађаја поново отвара суштинско питање – да ли су политички актери у БиХ, и то сви, а не само из Српске, способни да превазиђу међусобне анимозитете и изграде стабилност из самопоштовања, а не из страха од казне? Прије посљедњих одлука Скупштине Српске, и америчког опрезног али охрабрујућег иступа, то питање било је бесмислено – реалност је очигледно одговарала са “не”. Данас, могућности се отварају и перспектива изгледа боље.

Ако власти Републике Српске желе да искористе овај тренутак, наредних годину дана морају доказати да одлуке Народне скупштине нису биле тактички маневар, него почетак стварне институционалне стабилизације.

Три корака су кључна: досљедно поштовање уставног поретка БиХ, и то не повремено, када притисак дође споља, већ као трајно опредјељење; пун и искрен повратак у заједничке институције БиХ – јер је учешће у државним органима БиХ најбољи начин да се РС чује и уважава; преусмјеравање политичке енергије ка развоју – економија, образовање и инфраструктура су области гдје РС има шта да понуди и гдје може добити подршку Запада.

У преводу: ако Бањалука покаже да може бити предвидљив партнер, Стејт департмент ће знати да је награди конкретније од једне реченице пласиране Ројтерсу.

САД нису промијениле страну, само су отвориле врата – али квака је, за сада, са унутрашње стране, и то не само у соби која се зове Република Српска.

(Време)