Додик - У Европи лидера без мајки, остао је једини син

У таквим данима не помажу ни говори, ни институције, ни државе које си годинама носио као терет и као штит. Остане само оно што си био прије свега тога. Остане једна реченица, она коју је Милорад Додик изговорио над гробом Мире Додик: "Све што сам постигао… носио сам кроз жељу да те не разочарам". И ту се, без помпе и без застава, разоткрије темељ – не политичар, него син.

И ту почиње оно што многима смета, иако то не знају до краја артикулисати. Јер док остатак европске политичке елите говори као да су им реченице прошле кроз неколико руку, преведене, избрушене и очишћене од свега што би могло зазвучати особно, овдје имаш човјека који говори као да иза ријечи стоји нешто што није могуће уређивати. Не зато да би се свидио, него зато што другачије не зна. И то је, у овом систему, готово грешка у коду.

Није то настало у парламенту. Такве реченице не пишу савјетници и не пролазе кроз три круга одобрења. Оне долазе из неког старијег мјеста, из куће у којој си научио да постоји граница испод које не идеш и поглед изнад којег се не дижеш. Зато и звуче као да су изван политике, и зато их политика не подноси.

Јер све се на крају врати на ту жену која није држала говоре, није сједила за преговарачким столовима, није цртала границе, али је очито направила нешто важније: обликовала је човјека који неће бити лако уклопив. "Била си мој ослонац, утјеха и снага…" – то није књижевност, то је признање извора. Политичари воле изгледати као да су сами себе створили; овдје имаш некога ко отворено каже да није.

Свијет

Медији: Трамп наложио дуготрајну блокаду Ирана

И ту се отвара шира, неугоднија прича. Прича о синовству које нестаје. Некад је син био нешто више од биолошке чињенице. Обавеза, продужетак, неко ко носи име и дуг, али и захвалност. Постојала је тиха линија између мајке и сина, нека врста унутрашњег закона који ниси морао изговорити да би га поштовао. Данас се та линија прекида. Син постаје самосталан пројект, ослобођен свега што га је обликовало. Еманципација се претвара у заборав.

Зато данас имаш генерације које знају све о себи, али мало тога о онима прије њих. Знају што желе, али не знају одакле долазе. Мајка постаје приватни детаљ, нешто што се држи изван кадра, као да би могла покварити слику. И у таквом простору, гдје је све подложно уређивању, појави се човјек који без задршке каже да му је мјера била једна жена. И одједном то звучи као ексцес.

Политичари су данас производи. Уређени, избалансирани, без прошлости која смета. Додик, са свим оним што му се може замјерити, остаје човјек с лицем. А лице значи да немаш гдје побјећи кад останеш сам са собом. Не можеш га замијенити, не можеш га ублажити, мораш га носити.

Мира Додик није држала говоре. Није судјеловала у преговорима нити цртала границе. Али је очито поставила мјеру. Ону унутрашњу, због које човјек зна докле може ићи. И зато њен одлазак није само породична ствар. То је одлазак жене која је, без ријечи и без функције, исплела ону непредвидивост у њему – ону због које никада није био до краја читљив ни савезницима ни противницима.

И ту долазимо до онога што се ријетко изговара, јер звучи превише једноставно да би било политички озбиљно: Република Српска није изгубила само мајку једног политичара. Изгубила је, посредно кроз њега, дио оне унутрашње стабилности која се не види, али се осјети кад нестане. Онај тихи ослонац из којег се црпи снага да се издржи. А кад такав ослонац нестане, не мијења се само човјек. Мијења се и све оно што кроз њега пролази. Не нагло, не драматично, него тихо.

Синови су постали биографски податак, а политичари преводиоци туђих мисли. То данас значи да је поријекло сведено на суви податак, а говор на производ који се обликује изван човјека. У животописима се уредно наводи гдје си рођен, али се не говори ко те обликовао. У говорима се пази на сваку ријеч, али се више не зна одакле та ријеч долази. Све је исправно, све је прихватљиво, само више ништа није особно.

У таквом свијету, син престаје бити однос и постаје информација. Мајка престаје бити мјера и постаје успомена коју држиш по страни. А политичар, умјесто да говори из себе, почиње говорити као неко ко преноси туђе мисли – уредно, тачно, без грешке, али и без трага.

Додик у том смислу остаје чудан случај. Не зато што је другачији по функцији, него по томе што одбија препустити и једно и друго другима. Не препушта своје поријекло тишини, нити свој говор туђим рукама. Кад каже да је све носио кроз жељу да не разочара мајку, он заправо каже да постоји нешто изнад политике, нешто што се не може делегирати.

И зато ова прича није само прича о смрти.

Ово је прича о једном обрасцу који нестаје.

О синовима који више немају потребу да дугују.

О мајкама које се више не уздижу, него се склањају из видокруга да не би сметале.

У Европи лидера без мајки, у којој су биографије очишћене од свега сувишног, остао је један човјек који је одлучио не скривати одакле долази. И можда је то, на крају, већи проблем од свих његових политичких реченица. Јер политика без коријена може бити савршено уређена.

Само више нема коме одговарати.

/Поскок.инфо/