Драган Дакић: "Српски пут од клетве до слободе"

„ал' хероје кâ Пожарске, дивотнике и племиће,

гле, Српкиње сада рађу... Благородством Српство дише...

Бјежи, грдна клетво, с рода — завјет Срби испунише!“

(Горски вијенац)

За Његоша су лична спремност на жртву, врлина и витештво, благотворна тријада која тјера грдну клетву суровог робовања. За Његоша, та колективна клетва је посљедична и дошла је због личног гријеха великаша „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише (...)“. Овим старозавјетним обрасцем: лични гријех вође – робовање као колективна казна, Његош отпочиње новозавјетски Горски вијенац. У овој српској поеми o кретању од клетве до слободе, дејство универзалног принципа је показано на примјеру нашег колективног искуства. Метафизика је објашњена искуственим.

Космички значај личног покрета

И првобитни лични гријех и посљедична лична клетва „а ти ћеш јести зеље пољско. У зноју лица cвoга јешћеш хљеб док се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити“ (Постање 3:19), тј. расиновљење и конверзија субјекта у објекат, постали су колективни удес рода људског - у пуноћи остварен над проклетим тек са развојем логике плуга. Наиме, бразда плуга је дубља од сваке цивилизацијске бразде. Сва царства земаљска, ма колико међусобно различита, без разлике се темеље на логици плуга тј. контроли простора, акумулацији ресурса и хијерархији моћи. Узорана колијевка излегла је свако од њих. Плужни трипартитни металогикон је проузроковач историје (орања и клања), окретач сваког грнчарског и млинарског камена, трозуби распињач сваке личне и колективне слободе постпалеолитских покољења. Уколико неки човјек или народ више заграби простора, капитала или власти, утолико више бива привезан за освојено а мање слободан. Напредовање на тим путима је успињање уз зашиљен колац.

Можда је баш зато, без икаквог чуда, архитекта Царства слободних почео своје здање ломећи зубље трозубог кушња: хљебом (≡акумулаца ресурса, хедонизам); таштином (≡контрола простора, славољубље) и влашћу (≡хијерархија моћи, среброљубље). Из тог личног подвига Исус изводи колективну слободу. Велики петак је кушачева освета за ту побједу. Дакле, изградња слободе наново посиновљених тј. реституција субјективитета крштених, заснована је на трострукој асиметрији проклетству и робовању (Мт 4:4, 4:7 и 4:10): „Не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи Божијој“; „Не кушај Господа Бога свога“ и „Господу Богу клањај се и њему јединоме служи“. Ова формула слободе добија ипостас кроз заповијест о љубави. Љубав даје ипостас слободи. Без љубави, слобода је ништавило.

Без љубави, Горски вијенац би се свео на побуњеничко пировање „младежи самовољне“, на оду једној од многих револуција које су једно робовање замијениле горим. Јер „стати ногом за врат“, макар и тирјанству, било би пуко насиље да није изведено из метафизике дужности: „то је људска дужност најсветија“ а то је љубав. Отуда су јуначни витези колективне слободе, већ сапричасници Христове слободе, уподобљени за причест из светог путира „без приправе и без испов'јести“.

Св. Николај Велимировић нам даје ријеч о тој и тако сатканој слободи: „Ко од смртних стекне ову слободу, тај, и само тај, истински је слободан. Слободан је од брига и похота земаљских; слободан од призрака светске славе и пролазног блеска; слободан од света, од људи, од демона; слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога (...) Без те унутарње слободе деце Божје, слободе духа и срца, човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота“ (Царев завет).

Можда би било претјерано, али ми се чини да не би било погрешно рећи да је Христос онда у пустињи утврдио свој неодступни метод и програмска начела свог јавног дјеловања која су касније директно или индиректно више пута поновљена у Светом Јеванђељу. У сваком случају, од онога дана у свијету међусобно војују два непомирљива царства: царство плуга, тј. силе и инвазивности у којем лафи постају ратарима а ратари магарцима, гнојиво за земљу; и Царство небеско, тј. царство слободе и љубави, које посиновљује робље у царско свештенство и даје васкресење мртвима.

Страшан је њихов судар, смутно поприште нужности и слободе. Очима Стефановим (Горски вијенац) сагледано, то је „состав паклене неслоге“ на којем ратује душа са тијелом и море с бреговима. И на којем „Т'јело стење под силом душевном, колеба се душа у тијелу. Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса (...)“ Бачен на брежину њиховог попришта – човјек и сам бива поприште њихово. Тако затечен у времену земном и судбини људској – двообразју „највише лудости“, човјек Његошу изгледа као „сламка међу вихорове“ или као егзистенцијални туђин недорастао задатку „Што је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља.“

Ипак, тај агон људске егзистенцијалне привезаности за туђину, из које су му недовршеност и распетост, можда и није без формативне сврхе јер тјера човјека у стални покрет између анафоре (узношења) и катафоре (низношења) који га држи у постојању, битију. Кроз тај покрет он постоји слободан, изграђује своју аутентичност, иконичност, саборност, уподобљује се будућем вијеку.