Медијски радници – хероји у Одбрамбено-отаџбинском рату

Нису марили много за метке и гранате које су падале око њих, све зарад доброг снимка и тачне информације. Милка Тошић је радила при прес центру Првог крајишког корпуса и Главног штаба Војске Републике Српске. Током ратних година једна је од ријетких новинарки која је извјештавала са ратишта. Била је препознатљива и по у перу, репортерском магнетофону, који је био поприлично тежак.

"Кад уђете у ратну зону, онда престанете да размишљате о себи, о томе како сачувати главу, онда постајете новинар и онда вам је најважније да то снимите коректно, да то буде квалитетно и да добијете добре изјаве, онда сте радосни.Па на ратишту, знате, буде пуцњаве, свега и будете са тим војницима, онда некако и они, одагнају тај страх, виде дошла нека екипа без пушака, без оружја“, рекла је радни извјештавач и уредник Милка Тошић.

Осјећај одговорности и адреналин на терену потиснули би сваки страх негдје дубоко, прича Лидија Жарић, ратни репортер из Добоја. На лицу мјеста свједочила је паду Возуће.

"Мој основни мотив је био, ако већ могу дјечаци од 18, 20 година да буду на линији, онда могу и ја да дођем да их питам о томе шта раде, како раде, шта се дешава, јер њима је у то вријеме то било битно, да буду виђени и да их виде њихови најмилији, да знају да је све у реду“, казала је ратни репортер Лидија Жарић, те додала.

"Никада нећу заборавити да у сваком рову желе да вас почасте, частили су ме шумским гљивама, јагодама, кафом, нису имали шољице, него оне касете за бомбу, одврну ту касету па ту послуже кафу“.

Недељко Лајшић је сниматељ РТРС-а са више од 26 година професионалног искуства. Први је снимао колоне српских избјеглица у акцији „Олуја“ 1995. године.

„Ја сам имао несрећу да сам снимао ту нашу колону која је кренула из Лике, Далмације, Кордуна, кад се вратиш 31 годину уназад увијек те обузме нека сјета туга, али у том моменту најгоре по мени је било то бомбардовање колоне у Сводни“, рекао је сниматељ РТРС-а Недељко Лајшић.

Милош Шолаја, сада професор са Факултета политичких наука у Бањалуци, радио је као ратни извјештач, репортер, а затим је био у Прес центру Првог крајишког корпуса.

"Кад год новинар дође да директно ради са терена њему је увијек у рату нов терен и то је увијек нова опасност, за разлику од оних који су били стално под опасношћу бораца, то се мора рећи, новинар никад није знао одакле вреба опасност, увијек нека нова ситуација“, рекао је професор са Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци, Милош Шолаја.

Један од највећих изазова у току ратног извјештавања било је како помирити традиционално новинарство са ратним извјештавањем, прича Дарко Милошевић.

"Одговорити на такве изазове био је највећи проблем, наравно уз све оне негативне, лоше, тешке ситуације на које смо наилазили на самом ратишту“, рекао је власник Независне телевизије „Арена“, Дарко Милошевић.

Док су једни носили пушку, други су носили камеру и микрофон, а њихово оружје била је истина. Остале су приче и снимци који подсјећају да је истина често настајала тамо гдје је било најопасније бити.