"Политичка потреба Сарајева да преправи прошлост"

У ауторском тексту за Глас Српске, она је навела да је намјера да се из Сарајева, кроз медије, културне интерпретације и политички говор, произведе осјећај да постоји непрекинути национални лук који траје вијековима иако га извори не потврђују.

Према њеним ријечима, све чешће се може видјети покушај да се битка код Бањалуке из 1737. године представи као нека врста "босанске националне епопеје", као побједа "босанских ратника" над страним непријатељом, па чак и као доказ наводне ране националне самосвијести.

"То је школски примјер политичке употребе историје", нагласила је Тришић Бабић.

Ауторски текст под називом "Прошлост по наруџби" преносимо у цјелости:

Постоје тренуци када човјек више не може да се прави да је ријеч само о различитим интерпретацијама прошлости. Постоје тренуци када је очигледно да није у питању историја, него политичка потреба обучена у историјски језик. Управо такав случај гледамо већ дуже вријеме у дијелу сарајевске политичке, медијске и интелектуалне продукције: упоран покушај да се преправи прошлост како би се створио утисак о древном, непрекинутом и наводно саморазумљивом континуитету једне нације која се у свом савременом политичком облику јавља знатно касније.

То није научни спор. То је пројекат.

Његова логика је једноставна. Када стварни извори не дају довољно дубок историјски континуитет, онда се тај континуитет конструише. Када историјске епохе не потврђују оно што је данас политички потребно, онда се њихове чињенице преименују. Када ни то није довољно, онда се модерни идентитет пројектује уназад, кроз вијекове, на људе који себе тако нису доживљавали, нити су тако могли доживљавати у политичким, културним и цивилизацијским околностима свог времена.

Ту долазимо до једног веома илустративног примјера.

УПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ

Све чешће се може видјети покушај да се битка код Бањалуке из 1737. године представи као нека врста "босанске националне епопеје", као побједа "босанских ратника" над страним непријатељом, па чак и као доказ наводне ране националне самосвијести. То је школски примјер политичке употребе историје.

Историјска чињеница је много једноставнија и много прецизнија. Битка код Бањалуке била је дио аустро-турског рата 1737-1739. године. Хабзбуршка монархија напала је Османско царство. Простор Босне тада није био никаква национална држава, него османска провинција - Босански вилајет. Снаге које су браниле Бањалуку биле су дио османског војног система: локални крајишки одреди, спахије, јањичари и други војни елементи једне империјалне структуре. То је контекст. То је историја.

Али тај оквир се данас свјесно брише. Умјесто да се говори о османској војсци у Босанском вилајету, говори се о "босанским ратницима", о "домаћој босанској војсци", о некаквом заметку посебне националне свијести која наводно већ тада постоји. Другим ријечима, провинцијска војна мобилизација унутар Османског царства претвара се ретроактивно у претечу савремене нације. То није тумачење. То је фалсификовање историјског смисла догађаја.

Да будемо сасвим јасни: регионална ознака није исто што и национални идентитет. То што је неко живио у Босни у 18. вијеку не значи да је био припадник савремене политичке нације коју данас неко жели да пројектује уназад. У то вријеме, идентитет је прије свега био вјерски, сталешки, локални и империјални. Савремени национални појмови не могу се механички уносити у епохе у којима нису постојали. То зна сваки озбиљан историчар. Зато овдје није ријеч о незнању. Овдје је ријеч о намјери.

А намјера је да се из Сарајева, кроз медије, културне интерпретације и политички говор, произведе осјећај да постоји непрекинути национални лук који траје вијековима иако га извори не потврђују. Када тог лука нема, онда се он прави од свега што је при руци: од средњовјековне Босне, од стећака, од османских војних побједа, од географских назива, од антифашистичких институција, па и од савремених политичких парола. Све се користи. Све се савија. Све се ставља у функцију једног циља: да се конструише историја ради креирања нације која у том облику и са тим континуитетом просто није постојала.

То је оно што заслужује назив вјештачки мит.

Вјештачки мит није исто што и колективно сјећање. Сваки народ има право на своје симболе, своје предаје и своју емотивну везу са прошлошћу. Али када се мит прави против чињеница, онда више није ријеч о културном памћењу, него о политичкој технологији. Тада се не чува насљеђе, него се њиме манипулише. Тада се прошлост не истражује, него уређује.

СРБИ СЕ НЕЋЕ ИЗВИЊАВАТИ

Посебан проблем настаје онда када се такав пројекат гради и преко потискивања туђе историје - конкретно српске историје на простору Босне и Херцеговине. Јер овдје није ријеч само о покушају да се себи дода дубина. Ријеч је и о покушају да се другоме та дубина одузме.

Неће се српски народ никоме извињавати зато што има историјско трајање.

Неће се извињавати зато што је још од 9. вијека, кроз династију Властимировића, а потом снажно и кроз Немањиће, имао своју државу, своју политичку организацију и јасну свијест о властитом простору. Неће се извињавати зато што је имао своју цркву, своју духовну вертикалу и своју државотворну традицију. Неће се извињавати зато што је имао међународно признање онда када велики дио данашње Европе није имао оно што данас радо подразумијева као своју вјековну стабилност.

Неће се извињавати ни зато што Константин Порфирогенит, у оквиру политичке географије свога времена, Босну убраја у српске земље, у оквир онога што се означава као крштена Србија, заједно са другим српским областима тог доба. Тај податак не служи за дневнополитичку галаму, него као подсјетник да историја не почиње онда када је неко данас пожели другачије уредити.

Неће се српски народ извињавати ни због тога што је кроз вијекове туђе управе сачувао свој идентитет кроз цркву, језик, предање и епску поезију. Епска поезија код Срба није била само књижевни облик, него један од најмоћнијих механизама очувања историјског памћења. Уз Српску православну цркву, она је чувала свијест о поријеклу, о завјету, о слободи и о политичком достојанству онда када није било државе у формалном смислу. То је риједак цивилизацијски континуитет и не може се поништити никаквим модерним преименовањем простора.

И коначно, не може се од Срба очекивати ни да се извињавају зато што су управо са тим идентитетом стали на црту једној Аустроугарској царевини, поднијели огромне жртве, извојевали побједу и учествовали у ослобађању јужнословенских народа. Ни та историја није настала јуче, нити је производ нечије накнадне интерпретације. Она је плаћена крвљу, уписана у документе и потврђена у памћењу читавог народа.

Управо зато смета покушај да се читава та дубина замијени модерном географијом. Као да је довољно данас рећи име простора и тиме избрисати народе, цркве, државне традиције, књижевност, правне поретке и историјске изворе који су тај простор обликовали. Није довољно. И никада неће бити.

Културно насљеђе није пука територијална чињеница. Оно није административна карта. Оно припада конкретним историјским заједницама које су га стварале. Ако се тај садржај избрише, а остане само простор, онда више не говоримо о култури, него о политичкој апропријацији културе.

А то је управо оно што се данас пречесто ради.

МОНТАЖА

Једном се средњовјековно насљеђе проглашава темељом наводне древне посебности. Други пут се османски период представља као врхунац "домаћег духа". Трећи пут се антифашистички оквир користи као темељ државности. Четврти пут се занемарује политички контекст свега тога ако смета савременој причи. Оно што је у једном тренутку темељ, у другом постаје препрека. Оно што је јуче било страно, данас се проглашава сопственим. Оно што је историјски било империјално, данас се приказује као национално. То није континуитет. То је монтажа.

И зато је важно о томе говорити мирно, прецизно и без мржње. Није овдје поента да се било коме оспори право на идентитет. Сваки народ има право да гради своју савремену политичку и културну самосвијест. Али нико нема право да то чини насилним преправљањем прошлости, присвајањем туђег насљеђа и брисањем историјске дубине других народа.

За Републику Српску је то важно и из једног ширег разлога. У времену када се међународна сарадња, културна дипломатија и борба за тачно представљање нашег идентитета воде и изван наших граница, обавеза нам је да будемо хируршки прецизни. Не смијемо упасти ни у замку увредљивости, ни у замку релативизације. Наш одговор мора бити озбиљан, смирен и заснован на чињеницама. Јер само такав одговор има тежину и у научном и у политичком смислу.

Народ који има своје историјско трајање нема потребу да измишља дубину. Он има обавезу да ту дубину познаје, чува и брани од фалсификата. А јавни простор који допушта да мит замијени извор, а политичка потреба чињеницу, постаје простор у којем се не гради идентитет, него конфузија.

Зато је важно рећи једноставно: историја није глина коју данашња политика може обликовати како жели. Она има своје границе, своје изворе и своје достојанство. Ко то достојанство поштује, поштује и себе. Ко га кривотвори, прије или касније остаје заробљен у сопственој конструкцији, преноси Срна.