"Гренланд открио прави проблем НАТО-а"

Ово није први ултиматум који је Трамп издао. Посљедњих година било их је неколико усмјерених ка Русији, многи сада заборављени. У том смислу, стара шала се савршено уклапа: Трамп је човјек од ријечи. Он да ријеч, а затим је повуче, пише за "Комерсант" истраживачки директор Валдај клуба Фјодор Лукјанов.

Али овде постоји разлика. Није тајна да Трампа Европљани нервирају. Није тајна ни његово увјерење да блок дугује Вашингтону све, док је истовремено неспособан да постигне било шта озбиљно без америчког покровитељства. Ако било гдје изабере досљедност, вјероватно ће то бити у овом правцу.

Зашто Гренланд? Неколико мотива је у игри.

Прво, сујета. Ово је можда најважнији фактор у Трамповој личној психологији. Жели да уђе у историју као предсједник који је Америку учинио другом највећом земљом на свијету по територији. Географија му је важна као симбол величине. То су политичко брендирање, империјална носталгија и лична амбиција спојени у једно.

Друго, стратешка вриједност Гренланда је стварна. Арктик се претвара у регион дугорочне конкуренције. Листа интересовања је широка: минерали, војна инфраструктура, логистичке руте, па чак и центри података, за које хладне температуре нуде очигледне предности.

У теорији, Вашингтон би могао да добије много тога што жели једноставним преговорима са Данском. Али Трамп не размишља као дипломата. Његов инстинкт је ближи инстинкту инвеститора: безбједније је посједовати него изнајмљивати.

У ширем смислу, то је реакција на свијет који он види као нестабилан и све више непријатељски настројен. У таквом свијету, ниједан споразум није трајан. Само директна контрола је важна.

Треће, Гренланд се уклапа у Трампово оживљено разумијевање Монроове доктрине у њеном изворном духу: држање европских сила ван западне хемисфере. По овој логици, Данска је анахронизам, посљедње колонијално присуство у региону. Зашто би Гренланд, који се налази хиљадама километара од Копенхагена, остао под данским суверенитетом?

И то нас доводи до већег питања: шта то значи за НАТО?

Сама идеја да би НАТО једног дана могао да престане да постоји дјелује запањујуће. Већина људи који данас живе никада није познавала свијет без њега. Од средине 20. вијека, алијанса је била стуб међународне политике: прво током Хладног рата, а затим и у деценијама након тога. Њена улога се промијенила, али је њена институционална тежина само расла.

Ипак, историјски гледано, није постојао јединствени "политички Запад" све до друге половине прошлог вијека. Настао је под условима који више не постоје у истом облику.

То не значи да ће се НАТО сутра распасти. Компромис се и даље може пронаћи, посебно зато што увјерење да је НАТО непотребан не доминира у Сједињеним Државама. То је Трампов став, не консензус. Западна Европа, у међувремену, није способна да брзо изгради независни војно-политички блок. Чак и ако би се таква амбиција обнародовала, није јасно да ли би могла да се оствари без америчке подршке. Шири европски интереси се разликују, а перцепција пријетњи се значајно разликује од земље до земље.

НАТО ће вјероватно опстати, једноставно зато што велике институције посједују замах и инерцију. Али ако су скоро све главне институције изграђене у другој половини 20. вијека сада у кризи због промјењених околности, једно питање постаје неизбежно: зашто би НАТО био изузетак?