Пријети нови рат евроазијској економији, и то није Иран

Насиље је уништило крхко примирје постигнуто у октобру 2025. године и брзо прерасло у најсмртоноснију ескалацију дуж 2.600 километара дуге Дјурендове линије (Durand Line) посљедњих година. Десетине хиљада цивила су расељене, а ризик од шире регионалне кризе све је већи.

Непосредни повод лежи у спору око прекограничних милитантних група. Пакистан оптужује Кабул да пружа уточиште борцима организације Техрик-е-Талибан Пакистан (Tehreek-e-Taliban Pakistan – TTP), што талибани негирају. Ипак, геополитичке посљедице ове конфронтације далеко превазилазе саму границу. За Кину, овај рат не представља само безбједносну кризу већ и директан изазов њеној широј стратешкој визији регионалне интеграције.

Међу спољним актерима, Кина би могла претрпјети највеће губитке уколико дође до дуготрајног раскола између Исламабада и Кабула.

Годинама Пекинг настоји да Пакистан и Авганистан позиционира као кључне тачке у трансрегионалној економској архитектури која повезује Централну Азију, Јужну Азију и западну Кину. У средишту те визије налази се Кинеско-пакистански економски коридор (China–Pakistan Economic Corridor – CPEC), један од водећих пројеката иницијативе „Појас и пут“ (Belt and Road Initiative – BRI). Изграђен око транспортне инфраструктуре, енергетских инвестиција и индустријских зона које се протежу од кинеске области Синђанг (Xinjiang) до пакистанске луке Гвадар (Gwadar) на Арапском мору, CPEC је замишљен не само као билатерално економско партнерство већ и као кичма шире регионалне повезаности.

У кинеском стратешком размишљању, Авганистан је требало да постане периферно проширење ове мреже. Пекинг је разматрао повезивање авганистанских транспортних рута, минералних ресурса и транзитних коридора са ширим инфраструктурним системом CPEC-а. Таква интеграција би копненом Авганистану омогућила приступ поморској трговини, док би тржишта Централне Азије била чвршће повезана са западним кинеским провинцијама.

Због тога рат између Пакистана и Авганистана директно погађа географско језгро ове економске визије.

Односи Кине са обје државе показују зашто су улози тако високи. Пакистан је дуго сматран кинеским „свевременским стратешким кооперативним партнером“. Тај однос обухвата војну сарадњу, трансфер војне технологије и дубоке економске везе. Кина је највећи трговински партнер Пакистана и главни инвеститор у пројекте CPEC-а — од ауто-путева и жељезница до електрана и специјалних економских зона. Кинеске компаније уложиле су десетине милијарди долара у пакистанску инфраструктуру, док Пекинг ту земљу види као кључну капију која повезује западну Кину са Индијским океаном.

Ангажман Кине у Авганистану, иако опрезнији, такође се проширио након повратка талибана на власт. Пекинг је одржавао дипломатске канале са талибанима још прије америчког повлачења 2021. године, а од тада је проширио и економске контакте. Кинеске компаније показале су интересовање за велико, углавном неискоришћено минерално богатство Авганистана, укључујући лежишта бакра и ријетких земних метала. Истовремено, Пекинг подстиче прекограничну трговину и ограничену инфраструктурну сарадњу, надајући се постепеној интеграцији Авганистана у регионалне економске мреже.

Како би управљала политичким осјетљивостима тих односа, Кина је успоставила трилатерални дипломатски оквир — механизам дијалога Кина-Пакистан-Авганистан — са циљем унапређења економске сарадње и безбједносне координације између три земље. Иницијатива одражава увјерење Пекинга да развој и повезаност могу постепено смањити нестабилност у једном од најтурбулентнијих региона свијета.

Избијање рата између двије земље укључене у тај механизам сада открива крхкост таквог приступа.

У сржи кинеске дилеме лежи фундаментални несразмјер између инструмената које Пекинг има на располагању и сила које покрећу сам конфликт. Основни кинески инструменти у региону су економски: инфраструктурне инвестиције, трговински подстицаји и развојно финансирање. Међутим, динамику сукоба између Пакистана и Авганистана обликују милитантне мреже, спорне границе, идеолошка супарништва и унутрашњи политички притисци.

Економска интеграција може подстицати сарадњу на дуги рок, али тешко може ријешити активне побуне или дубоко укоријењене безбједносне дилеме.

Јавне поруке Кине одражавају деликатан баланс који мора одржавати између два партнера. Пекинг је позвао Исламабад и Кабул да своје разлике ријеше дијалогом и преговорима, истовремено сигнализирајући спремност да помогне у деескалацији. Иза кулиса, кинеске дипломате остају у контакту са обје владе путем успостављених канала, укључујући трилатерални координациони механизам.

Ипак, сама дипломатија можда неће бити довољна да отклони дубље структурне тензије које подстичу сукоб. Дјурендова линија — колонијална граница која дијели Авганистан и Пакистан — и даље је спорна за Кабул и дуго је извор трвења. Прекограничне милитантне мреже додатно компликују безбједносну ситуацију, омогућавајући оружаним групама да користе порозне границе и политичка ривалства.

У том смислу, актуелни рат није само билатерални спор већ кулминација неријешених историјских тензија.

Сукоб се одвија и у ширем глобалном контексту у којем праг за конфронтацију између нуклеарно наоружаних држава изгледа све нижи. Током протекле деценије велике силе све чешће улазе у ризичне форме надметања које укључују нуклеарне актере — од посредничких напада на Русију до поновљених криза између супарничких нуклеарних држава. И сама Јужна Азија већ је имала такве тренутке, укључујући сукоб Индије и Пакистана 2025. године.

Пакистан је нуклеарна сила, и иако у тренутни рат није директно укључена друга нуклеарна држава, он се одвија у нестабилном регионалном окружењу обликованом нуклеарним одвраћањем. То додатно подиже улоге ескалације и указује на све већу нормализацију високоризичних конфронтација у међународном систему.

За Пекинг, овај рат покреће непријатна питања о једној од кључних претпоставки његове регионалне стратегије: да економска повезаност може отворити пут политичкој стабилности. Иницијатива „Појас и пут“ дуго је грађена на идеји да инфраструктура — путеви, жељезнице, нафтоводи и луке — може постепено претворити конфликтне регионе у зоне економског просперитета.

Међутим, догађаји дуж Дјурендове линије показују границе тог модела.

Инфраструктура може олакшати трговину, али сама по себи не може превазићи идеолошке побуне, спорне границе или дубока геополитичка ривалства. Економски коридори могу временом подстицати стабилност, али не могу замијенити политичко помирење или ефикасно управљање државом.

Рат између Пакистана и Авганистана стога представља више од још једног регионалног сукоба. Он је озбиљан тест кинеске западне стратегије и шире претпоставке да сам развој може преобликовати политички пејзаж Евроазије.

Да ли ће Пекинг успјети да се избори са овом кризом без нарушавања својих партнерстава — или сопствене стратешке визије — за сада остаје неизвјесно.

Оно што је извјесно јесте да сукоб који се сада развија на западној периферији Кине пријети да преобликује не само регионалне савезе већ и саме претпоставке на којима почива један од најамбициознијих геополитичких пројеката двадесет првог вијека.

(Ладислав Земанек/РТ)