Требињац заљубљен у олдтајмере

Он се и бави продајом аутомобила и ауто-дијелова у сопственој фирми коју успјешно води већ готово деценију и по, али је посебно везан за један стари, југословенски модел - заставу 101, популарног "стојадина" илити "кеца".

Овај модел заволио је од прве очеве бијеле заставе, на којој је и научио да вози као сасвим мали, са осам-девет година, до модела маслинасто-зеленог из 1979. и црвеног из 1990, које је рестаурирао, улажући у тај посао велики труд и велике емоције.

"Памтим да сам као дијете стално трчао да видим шта и како се поправља на аутима, тако да мислим да се то једноставно роди са човјеком и одреди му животни пут. Будући да ме је занимала и информатика, студирао сам у Бањалуци, али сам истовремено и радио у продавници ауто-дијелова. По повратку у Требиње покренуо сам и сопствени бизнис којим се бавим већ четрнаесту годину, радећи истовремено на модерним аутима, али и на олдтајмерима", каже Миљан.

Он, и поред заставе 101, не крије одушевљење и другим аутомобилима, па већ годинама сређује и два "Фордова" модела - форд таунус 1971. годиште и форд ескорт из 1989. године.

Све је почело од очевог "стојадина"

Присјећајући се времена када је, још док је он био мали, његов покојни отац купио бијелу заставу, Миљан каже да су, као у култној пјесми "Забрањеног пушења" о југу 45, сви у породици били поносни на тај ауто, који је у том времену био без конкуренције на нашим просторима.

"Отац је купио новог 'стојадина' 1989. године, модел скала 55, стриц и ујак су такође возили заставу - ма нема ко није. Нажалост, тај наш ауто је страдао у удесу 2001. године, али срећом, никоме није ништа било, осим самом нашем четвороточкашу, који је био потпуно уништен, што је у мени изазвало тугу, али истовремено и жељу да поново имам бијелу заставу, па сам успио наћи исту такву и то добар примјерак, који сам брзо дотјерао", прича Миљан.

Данас он има три такве заставе, од којих је двије употпунио комплет оригиналним дијеловима, иако су поприлично старих датума производње, једна је стара 47 година, друга 36, али се обје и сада возе без проблема.

"Првог 'стојадина' сам купио прије осам-девет година, 1979. је годиште и припадао је мом тетку, код кога је био гаражиран, па је и тада био у фантастичном стању. То је прва линија 'стојадина', застава 101 Б са округлим фаровима, старим никлованим браницима, тамнозелене је боје. На њему сам урадио неке корекције које нису биле фабричке и вратио неке дијелове да буде што оригиналнији. Затим сам му и редовно радио регистрације, возио га, пролазио техничке прегледе без проблема, па сам прешао и на овог другог. На њему је све као када је изашао из фабрике прије 45 година, осим волана. Оригинални је већих димензија и мало је теже њиме управљати, па сам га замијенио, али и сачувао", прича са поносом Миљан.

Судбоносни сусрети са заставом

Још једног, нешто млађег "стојадина", произведеног 1990. године, нашао му је пријатељ, како каже, сасвим случајно, у једном селу у Љубињу.

Прича, по Миљановом мишљењу, није била нимало случајна, већ се, убијеђен је он, овај сусрет морао десити.

"Друг је пролазио и видио да се 'стојадин' продаје, али сам се у том тренутку и ја задесио у Љубињу, па, када ми је он јавио, одмах сам отишао да видим ауто и сутра га без проблема довезао у Требиње и одмах почео да радим на њему, просто нисам могао дочекати да отпочнем тај посао", присјећа се Миљан, коме и сада затитра поглед када о томе прича.

Каже да је на овом ауту радио око шест до седам мјесеци, како би га довео у стање спремно за регистрацију, а и унутрашњост на којој се сједи и одакле се управља била је похабана, сједишта су му, као и у претходном, била изгорјела од сунца, јер је стајао 10 година, али је зато лимарија била перфектна.

"Баш таквог 'стојадина' имао је мој покојни отац, само што је његов био бијели, а овај је црвени, што није сметало да ми и ова застава постане по много чему драга", додаје овај вриједни млади човјек.

Каже да му је рад на олдтајмерима најдражи, јер, осим што у њему буди успомене из д‌јетињства, на својеврстан начин чува и једно прохујало вријеме.

"Стојадин" га никада није издао на путу

Миљан не спори огромну разлику између заставе и модерних нових аута, али, из сопственог искуства и искуства његових дугогодишњих муштерија, тврди да ће прије стати неки новији ауто него застава.

Присјећајући се како су стари мајстори говорили - понесеш мало жице и клијешта, поправиш то на брзину и идеш даље, Миљан каже да он и данас лако рјешава готово сваки квар на својим "стојадинима", па му се знало десити да га нови ауто остави у путу, а застава није још никада.

Друштво

Данас облачно са оадавинама

"Олдтајмер се може потпуно конзервирати и да се не вози, или да се повремено провоза, као што ја то радим, јер их та вожња, заправо, чува, тако да и ја заставом са породицом идем на море, а редовно се, скоро сваке седмице, провозамо и по граду, тако да годишње пређем неких до 1.000 km", додаје Миљан, појашњавајући да их људи често заустављају, одушевљени што застава ради, изражавајући и сами своје емоције које их враћају у нека стара, срећна времена, у којима је ово био модеран ауто.

Он на аутомобилима готово све ради сам, или уз помоћ пријатеља, у сопственој радионици у требињском насељу Виногради, а, поред застава, сређује и два форда, од којих таунуса, кога је набавио у поприлично лошем стању, ради већ седам година, стрпљиво и полако, али су радови при крају.

"Овај модел је из 1971. године и заиста је посебан примјерак, а други је форд ескорт, који смо набавили када је наша застава након удеса постала неупотребљива, тако да и он сада чека рестаурацију, јер сам га само ја возио добрих 20 година", додаје Миљан.

Каже да све теже проналази дијелове за олдтајмере, али су они и скупи, што њему никако не смета, већ чини додатно задовољство, утичући на то да му још више прирасту за срце.

На ред чека и стари "фићо"

За заставе, међутим, већину дијелова још налази у Србији, највише у Крагујевцу, гд‌је су се производиле до 2008. године, али се довијао и на разне друге начине, не питајући за цијену, јер то није ствар материјалне природе, већ заљубљености.

Ту љубав пренио је и на своју породицу, тако да машта да има једну колекцију олдтајмера коју би оставио д‌јеци.

"Да ли ћу узети неки нови модел да сређујем - то се код љубитеља олдтајмера никада не зна", са осмијехом нам рече, а наслућујемо да би се новом примјерку и те како обрадовао.

Напомињући да је и његова супруга љубитељ старих аутомобила, каже да одавно има жељу да среди и једног старог "фићу", па очекује да би се у догледно вријеме могао посветити баш овом "Заставином" моделу, који је прошле године прославио 70. годишњицу од како је произведен у Крагујевцу.

За аута се већ увелико интересује и његова кћеркица од седам година, која је стално са татом у гаражи, док је син још мали, али, по свему судећи, сви Скочајићи ће бити фанови аута, посебно олдтајмера, пишу Независне".

Миљан и неколицина његових пријатеља, заљубљеника у "Заставине" моделе, размишљају да оснују и клуб љубитеља "Заставе", јер, поред његова три модела - зелене, црвене и бијеле боје, заједно са жутим моделом пријатеља, у Требињу посједују све серије које су се производиле са промјенама од првог до задњег направљеног "стојадина".