Животна прича звијезде "Тврђаве": Рат му уништио младост, радио на мјешалици да прехрани породицу

Отац му је био свештеник, а рано дјетињство му је било испуњено радошћу и слободом коју само село може да да, а мало ко зна да је име сину дао по колеги.

Своју животну сапутницу срео је у Книну.

Почетком деведесетих, када су политичке и ратне тензије потресале бившу Југославију, живот Јова Максића и његове породице нагло се промијенио. Рат му је ускратио младост, а највише га је погодила раздвојеност од највеће љубави, дјевојке из Книна. Године страха, неизвјесности и привремених селидби постале су дио свакодневнице, али судбина их је касније спојила. Након рата, у Бањалуци су се случајно срели и наставили гдје су стали'', а убрзо затим вјенчали се и започели заједнички живот у Београду.

Сцена

Растина порука о "Тврђави" слама срце: "Знам како је бити у колони која напушта све своје..."

У новој средини добили су ћерку Исидору 1997. године, док је Јово још студирао завршне године глуме, балансирајући између академских обавеза, очинства и егзистенцијалних брига. Четири године касније родио се и син Растко, чиме је породица постала његова највећа животна вриједност и мотивација да истраје у послу који тада још није пружао сигурност.

Глумац је на насљеднике поносан, што често истиче, а слове за врло васпитану дјецу.

Период током студија био је посебно захтјеван. Уз редовне обавезе на факултету, повремено је радио физичке послове како би обезбиједио егзистенцију породици — најчешће на грађевини, на мјешалици, код пријатеља који је имао фирму. О том искуству Максић је рекао:

''Врло рано сам добио породицу. И ту онда нема кукања. Нема мажења самог себе. И овај посао је суров. Бацате се у коштац. Размишљате: "Оно дијете тамо треба да једе". Моја најважнија мисао је моја породица, а онда све остало. Када је она добро, онда и ја лепо радим. Могу без оптерећења да радим. То је уско повезано. Нисам се либио. На крају крајева сутра ћу да играм зидара, а не знам циглу да носим. Овако бар знам, могу и молерај да радим'', рекао је Јово.

Култура

Посљедња сцена у "Тврђави" ломи срца: Јунаци серије запјевали "Мараму плаву", зна се коме је посвећена

''Играо бих једну или двије представе у позоришту мјесечно, а у међувремену сам радио на грађевини. На мјешалици, ма све послове које је требало. Научио сам много заната и мислим да од тога има много користи. Онда сам, када је прошло неко вријеме, схватио да моје вријеме тек долази'', испричао је својевремено он за домаће медије.

''Оженио сам се са 24 године. Био сам на трећој години Академији, дијете је било на путу и покојни професор Бајчетић се забринуо и рекао: "Ти мораш од нечег да живиш".

''Он и ФДУ су ми изашли у сусрет да потпишем први уговор са позориштем у Вршцу, постао сам њихов стипендиста. Тамо сам одиграо своју прву професионалну премијеру. Било је то првог октобра 1996. године'', рекао је Максић.

Сцена

Глумица из Бањалуке изазвала одушевљење у Србији: "Каква сцена"

''Датум памтим јер сам тог дана постао отац, родила се моја Исидора. Сину сам дао име по Растку Лупуловићу, оцу Илариону. То је један од најбољих људи које сам упознао. Није ми било чудно када се замонашио, он је тако чиста душа да свако пред њим може само да се постиди. Имао је велики утицај на мене, и ако има нешто добро има у мени, то је његова заслуга'', рекао је глумац за портал Нова.рс раније.

(Телеграф.рс)