Преминуо блуз великан Џон Хамонд

Вијест о његовој смрти потврдио је његов блиски пријатељ и сарадник Пол Џејмс, преносећи информацију коју је добила Хамондова супруга Марла.

Аутентични глас из Гринич Вилиџа

Иако је рођен у Њујорку 13. новембра 1942. године, далеко од прашњавих путева америчког Југа, Хамонд је постао један од најцијењенијих интерпретатора делта и чикашког блуза. Током своје плодне каријере, објавио је више од 30 албума, остајући вјеран сировом и искреном звуку који је дефинисао овај жанр.

Хамонд је био син чувеног продуцента Џона Хенрија Хамонда Млађег, човјека који је свијету открио величине попут Биле Холидеј, Боба Дилана и Бруса Спрингстина. Ипак, млади Џон је свој пут крчио сам, ослањајући се на сопствени таленат и љубав према музици Мадија Вотерса и Роберта Џонсона.

Мрежа која је обликовала рок и блуз

Његов албум "So Many Roads" из 1965. године ушао је у анале музичке историје, не само због квалитета, већ и због поставе коју је окупио. Уз њега су тада свирали Мајк Блумфилд, Роби Робертсон, Гарт Хадсон и Левон Хелм – музичари који ће касније формирати култни састав "Д Бенд" (The Band).

Хамонд је био карика која је повезивала највеће таленте ере. У његовом пратећем бенду кратко је свирао чак и Џими Хендрикс, а остало је забиљежено да су на неколико наступа у Гринич Вилиџу заједно са Хамондом на сцени били Хендрикс и Ерик Клептон – постава која, на жалост колекционара, никада није снимљена.

Признања и очување баштине

Током богате каријере, Хамонд је освојио бројна признања:

• Награда "Греми": 1985. године за пројекат "Blues Explosion".
• Осам награда за блуз музику.
• Кућа славних блуза: Уврштен је међу бесмртне 2011. године.

Посебан траг оставио је и као водитељ документарца "Потрага за Робертом Џонсоном" из 1991. године, чиме је још једном потврдио своју мисију повезивања модерних слушалаца са коријенима америчке музике. Један од његових најуспјешнијих позних пројеката био је албум "Wicked Grin" из 2001. године, који је продуцирао његов дугогодишњи пријатељ Том Вејтс.

Џон Хамонд је до посљедњег дана остао посвећен сцени, доказујући да је блуз много више од жанр, то је жива форма која, захваљујући умјетницима попут њега, никада неће изблиједјети, преноси Глас.