Ево зашто се према црквеном предању сијече и пали бадњак

Према црквеном предању, по бадњак се иде на Бадњи дан, најчешће ујутру. Тај чин се обавља мирно и са поштовањем, јер бадњак симболизује дрво које су пастири донијели да загрију новорођеног Христа у Витлејемској пећини. Бадњак је увијек младо храстово дрво, јер храст у хришћанској симболици представља снагу, постојаност и живот.

Српска православна црква учи да се бадњак сијече са молитвом. Домаћин се, по традицији, окрене ка истоку, прекрсти се, помене Бога и празник Рођења Христовог, а затим се бадњак сијече са источне стране. Бадњак треба да падне на земљу, јер се вјерује да се тиме поштује природа и Божји поредак.

Савјети

Скините флеке са одјеће уз помоћ само једног средства: Сви га имамо у кући

Уношење бадњака у кућу на Бадње вече има дубоку симболику. Тиме се дом поистовећује са Витлејемском пећином, а породица се симболично ставља у улогу оних који дочекују Христа. Слама која се уноси у кућу подсјећа на скромне услове у којима се Христос родио и позива на смирење, захвалност и заједништво.

Српска православна црква наглашава да смисао бадњака није у самом дрвету, већ у ономе што он подсјећа вјернике, на смирење, топлину дома, заједништво породице и спремност да се Христос прими у срце, а не само у кућу.

Полажајник је, према црквеном тумачењу, први гост који на Божић улази у дом. Његова улога није магијска, већ симболична. Он представља добре вијести, радост и благослов који долази са празником Христовог рођења. Због тога се долазак полажајника унапред договара и никада се не препушта случају.

Полажајник, по обичају, улази у кућу са божићним поздравом Христос се роди, а домаћини одговарају Ваистину се роди. Његово кретање по кући, посипање жита или симболично џарање ватре тумачи се као жеља за напретком, здрављем и плодношћу, али Црква подвлачи да прави благослов долази из молитве и вјере, а не из самог ритуала.

Зашто се пали ово дрво?

Српска православна црква посебно истиче да Божић није дан буке, раскоши и претјеривања. То је дан мира, породичног окупљања и сјећања на суштину празника. Бадњак и полажајник имају смисла само ако су дио тог духа, скромности, захвалности и љубави међу укућанима.

Обичаји се могу разликовати од краја до краја, али њихова порука остаје иста. Бадњак нас подсјећа на Христово рођење у скромности, а полажајник на радост доласка новог живота и наде. У томе је њихова права вриједност, како у црквеном учењу, тако и у животу вјерника.