Комунисти и бетон: Зашто смо живјели у сивилу?

Бетон, бетон и само бетон

Послије Другог свјетског рата Југославија је масовно прелазила на армирани бетон. Био је јефтинији, брзо се производио, омогућавао је изградњу на десетине хиљада станова за раднике, није захтијевао скупо одржавање.

Сива боја је природна боја бетона. Многи објекти никада нису добили коначну фасаду или завршну обраду која би их "развеселила".

Економија прије естетике

СФРЈ је имала циљ: кров над главом за што више људи. Естетика је долазила тек послије, а то послије никада није дошло. Завршне фасаде, декоративни малтер и боје били су луксуз. Убрзана урбанизација (пресељавање из села у градске спаваонице), значило је да је примарни циљ направити нешто брзо и да буде функционално.

Има нешто и до радничке идеологије. Тражио се скроман живот, функционалан и једнакост за све, па тако и за зграде.

Боје су се избјегавале јер се градило практично, функционално и јефтино, а изглед је био у другом плану.

Пред економије, идеологија је играла кључну улогу. Социјалистички модернизам истицао је рационалност, једноставност и одсуство раскоша. Зграде су биле кубичне, практичне, без украса - монументални споменици једнакости.

У таквој филозофији, боја је изгледала као непотребно укисељавање нечег што треба бити озбиљно и утилитарно.

Клима, смог, заборав и култура

Сиво је постало још сивље деценијама касније. Индустријски смог, прашина, недовољно одржавање и влага учинили су да многе фасаде изгледају мрачније него што су биле у тренутку градње.

Мало ко зна да је много зграда у старту било свјежије, свјетлије или чак благо тонирано, али су вријеме и недостатак санација урадили своје.

Ипак, то сво сивило дало је печат једног времена. Зграде у бањалучком Борику су носталгични симболи.

Треба напоменути и да је исто важило и за друге земље комунистичког блока. Од СССР-а до ДДР-а.