Куповина станова у Италији за 1 евро далеко од добре прилике

Такав концепт познат је у земљи с друге стране Јадранског мора, а насловнице се често пуне новим искуствима људи који купе вилу за један евро и потом је преуређују. Ипак, неки наводе да тај концепт није „мед и млијеко“, како се каже, те да понекад потроше више новца на реновирање виле него што би дали за куповину нове куће.

Тај концепт посебно је привлачан Аустралијанцима који покушавају да се пробију на тржиште некретнина у сопственој земљи, јер италијанска влада не поставља никаква ограничења Аустралијанцима који желе да искористе програм „Кућа за један евро“ (One Euro House). Избор се на први поглед чини очигледним: ставити се под огроман финансијски притисак како бисте купили скучен стан за милион долара у Сиднеју (Sydney) или уживати у животу у италијанској вили коју ћете постепено реновирати након што је купите за један евро.

Међутим, они који су се упустили у ту авантуру кажу да је стварност куповине куће од једног евра далеко од идиличне и много скупља него што ико мисли.

Павел Дуракијевич, на примјер, живи на Сицилији (Sicily) већ осам година и, иако сам није купио кућу за један евро, стално добија питања од људи који то желе да ураде, пише Реал Естејт (Real Estate).

Дуракијевич је рекао да, када се узму у обзир накнаде, бирократија, рокови и стварни трошкови обнове некретнине, то једноставно није добра идеја:

„Купујете кућу за један евро, али истовремено плаћате депозит од 3.000 до 5.000 евра и обавезујете се на потпуну обнову у року од двије до три године. Ако не завршите на вријеме, губите депозит.“

Најчешћи проблем је што су такве куће најчешће рушевине у центрима историјских малих градова, а зграде су обично под заштитом културне баштине. Зато је потребно више дозвола прије него што се уопште започне обнова, а италијанска бирократија може значити да сам формални поступак траје годинама. Тако можете изгубити депозит а да нисте ни започели обнову, а када радови коначно крену, трошкови врло често премашују цијену изградње нове куће од нуле.

„Понекад се ‘погодба од једног евра’ покаже као најскупља одлука од свих.“

Исто је потврдила и једна Американка која је то описала као „замку“ у коју је замало упала. Џајла, 25-годишњакиња из Флориде (Florida), стигла је у Италију како би започела свој европски сан када је почела да наилази на бирократске препреке везане за некретнину коју је гледала у Мусомелију (Mussomeli) на Сицилији.

„Колико год мислиш да ћеш платити, удвостручи за сваки случај“, рекла је за амерички часопис Слејт (Slate).

Почетни трошкови прије него што је уопште могла да започне обнову и немогућност сналажења у италијанском систему на крају су је приморали да одустане од куповине прије него што је она финализована. Трошкови саме документације износили су више од 5.000 евра.

Упркос манама које су описали људи који су покушали са италијанским пројектом, програм „Кућа за један евро“ (One Euro House) и даље је изузетно популаран у медијима и на друштвеним мрежама. Веб-сајтови попут 1eurohouses.com имају више од 50.000 посјета дневно, а извјештаји показују да је само у поменутом Мусомелију продато више од 125 кућа откако је град укључен у програм 2017. године.