Научници открили "прекидач" за анксиозност: Све почиње у носу

Анксиозни поремећаји су најчешћи ментални поремећаји код људи и погађају око 359 милиона особа широм свијета.

Контролисано дисање многим људима може помоћи да регулишу анксиозност, што су показала и досадашња истраживања, али још није било потпуно јасно како тај механизам функционише.

У новом истраживању на мишевима, објављеном у научном часопису *PNAS*, истраживачи су идентификовали нови „пут од носа до мозга“ који би могао да објасни један од начина на који дисање кроз нос утиче на анксиозност.

Здравље

Кафа смањује стрес и анксиозност: Колико шољица дневно је довољно?

Људи већ вијековима препознају емоционалне ефекте дисања, што се види и у дубоко укоријењеним традицијама попут пранајаме (*pranayama*), таоистичких техника дисања и различитих облика медитације.

Савремена наука све више потврђује везу између начина дисања и регулације мозга, а нови докази указују на то да нервни обрасци реагују чак и на мале промјене између два узастопна удисаја.

Истраживања су показала да споро и равномјерно дисање може имати „снажан регулаторни ефекат на емоционална стања“ и да је клинички ефикасно у ублажавању анксиозних поремећаја, наводе аутори нове студије.

Наука и технологија

Нова студија показује: Цријевне и оралне бактерије повезане са мањком емпатије

Познато је да аутоматски ритам дисања настаје у можданом стаблу, док свјесно мијењање тог ритма укључује такозвани силазни фронтални кортикално-можданостаблени пут (*top-down pathway*). Он нам омогућава да свјесно утичемо на аутоматски процес као што је дисање.

Међутим, још се релативно мало зна о специфичним нервним механизмима који омогућавају да било аутоматско, било свјесно контролисано дисање утиче на анксиозност.

Управо то је било у средишту новог истраживања, чији је један од циљева боље разумијевање могућности примјене вјежби дисања као једноставног и неинвазивног начина за ублажавање анксиозности.

Занимљивости

Заборавите екране: Ово хобији су спас од стреса

Претходна истраживања већ су понудила одређене назнаке. Показало се да дисање може утицати на емоционална стања код мишева без обзира на то како су промјене дисања изазване – било манипулацијом нервним путевима који опонашају свјесну контролу дисања, било директним утицајем на мождано стабло.

„То указује на постојање несвјесне интеракције између тијела и мозга у регулацији дисања и емоција, поред свјесне контроле“, пишу аутори.

Зашто је дисање на нос важно

Чини се да споро дисање кроз нос ефикасније ублажава анксиозност од спорог дисања на уста, што указује на то да нос има посебну улогу у регулацији емоција.

Показано је и да ритам дисања на нос може да синхронизује мождане осцилације и код људи и код глодара.

Здравље

Како смирити убрзан рад срца због анксиозности?

Унутар носне шупљине налазе се посебне ћелије познате као мирисни сензорни неурони (*olfactory sensory neurons – OSNs*), који би могли имати кључну улогу.

Ови неурони препознају мирисне молекуле и шаљу одговарајуће сигнале мозгу, али истраживања показују да су осјетљиви и на механичко кретање ваздуха кроз нос.

Активност мирисних сензорних неурона изазива одговарајућу активност у мирисној луковици (*olfactory bulb*), структури предњег дијела мозга задуженој за обраду мириса.

Она је истовремено повезана са лимбичким системом (*limbic system*), мрежом можданих структура које учествују у регулацији емоција и реакција на стрес.

Наука и технологија

Нова студија показује: Цријевне и оралне бактерије повезане са мањком емпатије

Ови и други резултати указују на то да сисари имају неку врсту „носно-лимбичког механизма“, пишу истраживачи.

Према тој претпоставци, учесталост дисања на нос могла би посредством сензорних сигнала да мијења активност мирисних неурона, што затим утиче на регулацију анксиозности у мозгу, пише Сајенс алерт.

Открили нервни пут од носа до амигдале

Да би провјерили ову идеју, научници су код мужјака мишева мијењали учесталост сензорних сигнала из носа помоћу оптогенетичке (*optogenetic*) стимулације мирисних сензорних неурона.

Истовремено су контролисали проток ваздуха кроз носну шупљину помоћу уграђених канила.

„Користили смо оптогенетику, хемогенетику, електрофизиологију, фотометрију оптичким влакнима, тестове понашања и вирусно праћење како бисмо открили ћелијске механизме и нервне путеве који стоје иза ове везе између носа и емоција“, наводе истраживачи.

Нервни пут који су открили почиње мирисним сензорним неуронима, који региструју удисање кроз нос и преносе сигнале митралним ћелијама у мирисној луковици.

Одатле информације путују ка интернеуронима (*interneurons*) са дугим пројекцијама у перириналном кортексу, а затим до глутаматергичких (*glutamatergic*) неурона у задњем базолатералном дијелу амигдале.

Амигдала има важну улогу у обради емоција, укључујући страх и анксиозност.

Истраживање је показало да проток ваздуха кроз нос посредством овог нервног пута регулише понашање налик анксиозности и да ефекат зависи од учесталости дисања.

Другим ријечима, резултат би могао зависити од тога колико често удишемо ваздух кроз нос.

Ефекат је, према резултатима, двосмјеран, што указује на могућност да брже дисање појачава анксиозност, док је спорије дисање ублажава.

Када су истраживачи хемогенетички (*chemogenetically*) „утишали“ дио нервног пута који повезује мирисну луковицу и периринални кортекс, нестала је веза између учесталости сензорних сигнала из носа и регулације анксиозности.

Активирање или блокирање овог нервног круга имало је ефекте који су смањивали, односно повећавали анксиозност. Сличан резултат добијен је и стимулацијом мирисних сензорних неурона ниском и високом учесталошћу.

Споро дисање током двије седмице смањило знакове анксиозности

Научници су једној групи мишева током двије седмице контролисали спор проток ваздуха кроз нос.

Такав режим довео је до обнављања нервне активности и смањења понашања повезаног са анксиозношћу.

Ипак, истраживање је спроведено искључиво на мужјацима мишева, уз експериментално изазивање стреса и строго контролисану стимулацију и проток ваздуха.

Због тога су неопходна додатна истраживања како би се утврдило да ли исти механизам постоји и код људи и у којој мјери би се резултати могли примијенити у лијечењу анксиозности.

Ипак, резултати указују на то да би споро дисање кроз нос – приближно двоструко спорије од уобичајеног ритма – једног дана могло да представља једноставан и неинвазиван приступ ублажавању анксиозности, закључују истраживачи.