Станка бољела глава и лакат, па сазнао да је на корак до смрти

"Неизмјерно сам захвалан љекарима, али с обзиром да имам само један стент, некако вјерујем да је мој случај био лакше природе", рекао је он раније за Југмедију.

Наиме, он је радио као виљушкариста у једној хладњачи, недалеко од своје куће и у то вријеме је био активни пољопривредни произвођач.

"Заболела ме је лева рука код лакта. Први, па други па трећи дан, с тим што је интензитет бола био све јачи. А пре тога мјесецима ме бољела глава. Ни сам не знам колико сам таблета гутао против болова. Али, у та три дана сам био некако малаксао и уморан", испричао је Тошић.

Осјећај бола у руци, без трњења, малаксалост и умор приписивао је напорном физичком раду.

"Тај виљушкар све сам некако возио на лијеву страну, а волан тежак, треба снага да савије и окрене машина", казао је Тошић.

Када је трећег поднева стигао кући, ставио је пумпу на леђа да би испрскао воће од штеточина. Направио је неколико потеза, али му је још више позлило.

"Највише ме уплашио бол у лакту, у ствари ту негдје поред лакта, који се ширио према врату, као и тотална малаксалост. Сео сам у аутомобил и отишао на хитну помоћ у Дом здравља, Одмах су ми урадили ЕКГ. Нису ме питали ништа. Љекар је пришао и мирно ми казао да морам за Лесковац", навео је Тошић.

Станко је био у шоку и страху, па успут није хтио да лежи у колима хитне помоћи јер је сједио, с намјером да себи и медицинској пратњи покаже да му није ништа.

Регион

Град Загреб забранио "За дом спремни" на концертима и јавним догађајима

"Страх је постао још већи када је наишао доктор и пред свима у препуној амбуланти ургентног центра питао гдје је онај с инфарктом, а они показали на мене", испричао је Тошић.

Ишла је устаљена процедура: Ургентни центар, чекање на лекара интернисте, а затим смјештај на Коронографији одељењу са ангио салом Опште болнице Лесковац.

Ту сам се смирио. Престали су сви моји страхови када је у собу ушла докторка Габријела Стојковић са још двојицом љекара из Ниша. Ослободили су ме и рекли да ће сутра да ми уграде стентове и да ћу бити као нов".

Ушао је у салу, тада нову, легао на операциони сто, дали су му локалну анестизију и урадили коронографију, а потом уградили само један стент. Трајало је кратко, није било болно. И, враћен је у собу.

"Добио сам само један стент. Рекли су ми да ми је била зачепљена главна артерија негдје код врата, близу главе. Нисам питао, а нису ми ни рекли колика је зачепљеност била. Дали су ми хрпу лијекова и сутрадан сам отишао кући без икаквих болова у руку."

Све то дешавало се 2014. године, а Тошић је сада у седмој деценији.

За Станка Тошића, бар по његовим тврдњама, није могло да се каже да је водио буран живот, али, јер, увијек има једно али.

"Знате, ми живимо на селу. Тада су ми и родитељи били живи, па су се чувале и свиње. По двије три би заклали у јесен, да има, велика смо породица. Тако је мени, као и свима нама, главно месо било свињско месо. А уз мезе ваља се попити и по која. И пио сам. И пушио, додуше нисам био страствени пушач, по 10 цигарета дневно. Није да нисам знао за ризике, али рачунао сам да радим напоран физички посао и да све то организам очисти сам. Ето, ја сам, на примјер, имао годинама повишен притисак, а нисам пио лијекове. Међутим, данак сам платио."

После операције је оставио цигарете. Годинама није пушио. Оставио је и пиће, и, на своју жалост, није јео свињско месо.

"Када се завршила постоперативна терапија, остала су ми, све до данас, три лијека која редовно пијем: лек против масноће, против аритмије и за ширење крвних судова. Живим са лијековима, али живим нормално, радим нормално и даље возим виљушкар. Тај дан, када ми је уграђен стент, славим, јер сам добио нови живот", објашњава.

Али, није до краја дисциплинован. Послије пар година пропушио је. Уз друштво попије и по коју чашу љуте ракија. Више се не бави пољопривредом, осим оним што има у свом прелијепом дворишту, и никада га више није забољела глава.

"Искрен да будем, не знам шта бих поручио људима који се налазе у опасности да добију инфаркт срца, осим да кажем да воде умерен живот у свему, па и у раду. Јер, имамо само тај један живот, којег, упркос породици, живимо сами, сами живимо и сами умиремо. А живот је лијеп. Боље је отићи касније него пре времена, да уживате у сунцу, у природи, у чувању дјеце и унука, да се радујете њиховој срећи и тугујете заједно са њима. Једноставно, да им будете подршка, јер када ми одемо, иза њих не остане нико", рекао је он раније.

Станко је једном приликом почео да набраја колико је његових другова и пријатеља једва преживјело инфаркт миокарда срца, а колико њих умрло још прије него се он разболио. Списак је подугачак јер вам се од набрајања може завртјети у глави.