Ђурђевдан без прасетине и јагњетине: Кад мрсна слава пада на дан поста важе посебна правила

Да ли ће се ово правило поштовати и шта о томе кажу свештеници, а шта народ и узгајивачи прасади и јагњади?

Како замислити Ђурђевдан без прасетине и јагњетине на трпези? И да ли се то икад до сада дешавало?

Ако ћемо по календару – јесте. Дешавало се чак да Ђурђевдан падне на Велики петак, најтужнији дан у хришћанству и дан најстрожег поста и тишине. Тако је био календар 1983. године и тада је, са благословом Српске православне цркве, породицама које славе Ђурђевдан дозвољено да крсну славу прославе 9. маја – на Васкршњи понедјељак.

Чешће се дешава да ова слава падне у „обичну“ сриједу или „обични“ петак, када су такође дани поста. Такав је случај био, рецимо, 2022. године.

И тада је било актуелно питање шта ће бити на славској трпези: печена прасетина или пржена риба. Неки домаћини су нашли „соломонско“ рјешење: на Ђурђевдан, када је дан поста, славу су обиљежили скромно и „по правилима“, а главно весеље пребацили за сутрадан.

А шта на све то кажу теолози?

Вјероучитељица Стојана Валан, која већ деценијама дјеци предаје православну вјеронауку, подсјећа да крсна слава није обичан празник, или „дернек“.

– Слава не може бити одвојена од црквеног живота. То није обични „дернек“, него дан када врата свог дома отварамо да се нахране сиромашни и убоги, у славу светитеља, заштитника породице. Значи, ако слава пада у дан поста, а сриједа је посни дан, онда и славска трпеза треба да буде у складу са тим – каже Стојана Валан за Српскаинфо.

Протођакон Немања Рељић из Манастира Рмањ за Српскаинфо каже да је ствар јасна: не само Ђурђевдан, него и свака друга крсна слава која пада у сриједу, треба да се прослави уз посну трпезу.

– Уосталом, храна није суштина славе, највећи акцент би требало да буде на духовној димензији празника, а то симболизују крсни хљеб, кољиво. кадионица и славскасвијећа. Све друго је мање битно – каже Немања Рељић за Српскаинфо.

Подсјећа на давна времена, када су преци данашњих Срба преузимали хришћанство, а да су при том многе породице задржале обичаје из многобожачких времена, па су славили кућне заштитнике.

–Када се тај обичај христијанизовао добили смо крсну славу, па свака породица има светитеља, који је заштитник дома и укућана, како живих тако и преминулих предака – објашњава протођакон Рељић.

Међу вјерницима су мишљења, ипак, подијељена.

Већина Срба православаца у Херцеговини или Подрињу строго се придржавају календара, па им је сасвим нормално да на Ђурђевдан, Марковдан, Илиндан, или на било коју другу „мрсну“ славу, ако пада у сриједу или петак, трпеза мора да буде посна.

С друге стране у Крајини се вјерници ријетко придржавају тог правила

Милосав Мишо Живковић (76) и његова супруга Милева (74), пензионери из Бањалуке, који су рођени и одрасли на Мањачи, кажу да ће и ове године за своје госте припремити уобичајене ђаконије: печену прасетину и јагњетину, телетину испод сача, чоколадне торте и колаче.

– Ја памтим прилично дуго, као и моја супруга, која је родом из Милојевића, па је од дјетињства славила Ђурђевдан. Дакле, памтимо дуго, али не памтимо да је икад Ђурђевдан био посна слава. Зна се која је слава посна, а која мрсна – каже Милосав.

Додаје да потиче из села у којем се строго поштовао пост и вјерски календар, али да никад слава није била посна само зато што пада у сриједу.

– То сад попови крсте по свом, а народ зна своје – каже Живковић.

А у народу, поготово у сточарским крајевима, посебно мјесто на славској трпези је одвајкада имало „ђурђевско јагње“, дакле јагње које се до ражња стасало управо у вријеме Ђурђевдана.

– Мој дједа је имао овце, увијек би одвојио најљепше јагње за славу и приставио га да се пече на ражњу на Ђурђевдан ујутро, тако да буде вруће у вријеме ручка – препричава једна Бањалучанка, поријеклом из околине Кључа, своја сјећања из дјетињства.

Узгајивачима јагњади и прасића Ђурђевдан је већ традиционално прилика да подебљају зараду. Не жале се ни ове године. То што слава пада у сриједу није им знатније смањило промет.

Мишо Маљчић, предсједник Удружења узгајивача свиња у Републици Српској, каже да се прасићи купују као и ранијих година уочи Ђурђевдана, без обзира на календар.

-Прво, људи су навикли да је Ђурђевдан мрсна слава, а друго, много је скупље славити салву са рибом и другим посним ђаконијама на столу – каже Маљчић.

Како наводи, прасетина, код узгајивача, тренутно кошта око 7 до 7,5 КМ по килограму живе ваге и највјероватније до Ђурђевдана неће прећи цифру од 8 марака по килограму.

Како нам је потврдило више овчара са Мањаче, потражња за јагњадима опада, али не због црквеног календара, него због прекомјерног увоза и нелојалне конкуренције.

– Ко је ранијих година куповао домаће јагње за Ђурђевдан, купиће га и ове године, ту нема неке разлике – каже Љубомир Кочић, овчар из Горњег Раткова код Рибника.

Да ли је све више домаћина, који ће главно весеље пребацити на четвртак, 7. мај, односно на други дан славе који није посан, или народ, напросто, „тјера своје“, без обзира на поруке свештенства?

Тек, стиче се утисак да ће, поготово у Бањалуци и околини, и ове године на ђурђевданској трпези бити више прасетине него рибе.