Евростат објавио цијене хране у Европи: Гдје је најскупља, а гдје најјефтинија?

Разлике у цијенама хране широм Европе су огромне, а најновији подаци Евростата откривају гдје је куповина најприступачнија и гдје ће највише оптеретити кућни буџет, извјештава Евроњуз.

Храна представља један од највећих трошкова за европска домаћинства, чинећи у просјеку 11,9% укупне потрошње у Европској унији, док у земљама попут Румуније овај удио расте на 20%. Поређење цијена заснива се на индексу Евростата, гдје је просјечна цијена корпе хране у ЕУ 100. Вриједност изнад 100 указује на више цијене од просјека, док вриједност испод 100 указује на приступачније цијене.

Швајцарска на врху, Сјеверна Македонија на дну

Према подацима за 2024. годину, Швајцарска је убједљиво најскупља земља са индексом од 161,1, што значи да су цијене хране 61,1% више од просјека ЕУ. Слиједе Исланд (146,3) и Норвешка (130,6), земље које такође нису чланице ЕУ.

Унутар ЕУ, становници Луксембурга морају најдубље да посегну у свој џеп, гдје су цијене 25,7% више од просјека. Високе цијене биљеже се и у Данској, Ирској, Француској, Аустрији и на Малти. С друге стране, најјефтинија храна у Европи је у Сјеверној Македонији, са цијенама 27% нижим од просјека ЕУ.

Унутар ЕУ, Румунија је најприступачнија, гдје је иста корпа хране 25,4% јефтинија. Ниске цијене хране карактеристичне су за Југоисточну Европу и Западни Балкан, па су Турска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Бугарска такође знатно испод просјека.

Међу највећим економијама ЕУ, цијене у Њемачкој и Италији су нешто изнад просјека, док је Француска знатно скупља. Шпанија је, с друге стране, 5,4% јефтинија од просјека ЕУ.

Кључни разлози

Стручњаци указују на неколико кључних разлога за тако велике разлике. ''Најважнији разлог је разлика у приходима и платама“, рекао је за Euronews Business Алан Метјуз, професор на Тринити колеџу у Даблину. У земљама са вишим просјечним платама, попут Швајцарске и Данске, трошкови рада у пољопривреди, преради и продаји су такође виши, што се на крају одражава на малопродајне цијене.

Метјуз додаје да разлике у опорезивању такође играју улогу. ''Разлике у опорезивању, посебно ПДВ на прехрамбене производе, такође објашњавају неке од разлика“, нагласио је. Поред тога, на цијене утичу и навике потрошача, као што је већа потражња за органским или брендираним производима у богатијим земљама.

Иларија Бенедети, ванредна професорка на Универзитету у Тусији, такође указује на структурне факторе као што су трошкови производње и изложеност глобалним шоковима. ''Мање и отвореније економије – често са валутама подложним оштријим флуктуацијама – забиљежиле су снажнији пренос растућих трошкова енергије и пољопривредних инпута током пандемије и сукоба између Русије и Украјине“, рекла је она.

Ниске цијене не значе лакши живот

Иако су цијене хране номинално ниже у неким земљама, то не значи нужно да је храна приступачнија. У земљама источне и југоисточне Европе, храна чини више од 20% потрошње домаћинстава, док је у богатијим економијама тај удио обично испод 12%. ''Као резултат тога, исто повећање цијена има много тежи утицај тамо гдје су приходи нижи“, додао је Бенедети.

Ове разлике имају озбиљне импликације по безбједност хране, упозорава Јеремијас Мате Балог, ванредни професор на Универзитету Корвинус у Будимпешти. ''Док земље са високим приходима могу да апсорбују више нивое цијена, домаћинства са нижим приходима у Централној и Источној Европи суочавају се са несразмјерним теретом, чак и ако су номиналне цијене хране ниже“, рекао је он.

Другим ријечима, иако је храна скупа у Данској, становници са вишим расположивим приходима могу је лакше приуштити него становници земаља са нижим цијенама и знатно нижим приходима.