Колико новца морате имати са 30, 40 и 50 година?

На ово питање не постоји један одговор који би одговарао свима, јер се финансијске могућности, приходи и животни планови разликују од особе до особе.

Занимљивости

Почетак октобра доноси добре вијести за три знака хороскопа

Ипак, америчка финансијска компанија "Фиделити" развила је једноставну смерницу која може да послужи као оријентир људима који желе да прате да ли довољно брзо граде финансијску сигурност за период након пензионисања.

Према овој процјени, износ уштеђеног новца требало би током радног вијека постепено да расте у односу на годишњу плату.

Колико би требало да имате уштеђено?

"Фиделити" као контролне тачке наводи сљедеће износе:

• Са 30 година – износ који одговара једној годишњој плати.
• Са 40 година – три годишње плате.
• Са 50 година – шест годишњих плата.
• Са 60 година – осам годишњих плата.
• Са 67 година – десет годишњих плата.

Другим ријечима, крајњи циљ према овој смјерници јесте да особа до 67. године има уштеђевину која одговара приближно десетоструком износу њене годишње плате.

То не значи да би свако требало да има исти износ новца на рачуну. Циљ се мења у зависности од прихода.

На примјер, особа која са 40 година годишње зарађује 20.000 евра, према овој смјерници требало би да тежи ка томе да има око 60.000 евра намијењених дугорочној штедњи за пензију.

Република Српска

Начињен још један корак ка ауто-путу Бањалука југ - Мркоњић Град

Ако је годишња плата већа, већи је и износ са којим се пореди уштеђевина.

"Фиделити" уз то препоручује да се током радног вијека за пензију издваја око 15 одсто годишњих прихода, при чему се у тај проценат могу урачунати и доприноси које уплаћује послодавац.

Зашто циљ није исти за свакога?

Важно је нагласити да наведене бројке нису финансијско правило које ће одговарати свакој особи.

На то колико је новца потребно за пензију утиче читав низ фактора – године у којима особа планира да престане да ради, будући животни трошкови, висина прихода, очекивани приходи након пензионисања, али и животни стандард који жели да задржи.

Особа која планира ранији одлазак у пензију вјероватно ће морати да обезбиједи већи износ, јер ће уштеђевина морати да траје дуже. Са друге стране, каснији одлазак у пензију може смањити потребан износ.

Важну улогу имају и други извори прихода током пензионерских дана, због чега се укупна потребна штедња не може процијенити само на основу плате.

Бројке су контролне тачке, а не строго правило

"Фиделити" ове износе представља као својеврсне контролне тачке које могу помоћи људима да процјене како напредују ка дугорочном циљу.

Хроника

Приликом претреса пронађени кокаин и марихуана: Једна особа ухапшена

То значи да особа која са 40 година нема уштеђен износ једнак три годишње плате не треба аутоматски да закључи да је закаснила са планирањем пензије.

Исто тако, неко ко има више од тог износа није аутоматски финансијски спреман за пензионисање.

За свакога је важна шира слика - колико зарађује, колико троши, колико може да одваја, када жели да престане да ради и какве приходе може да очекује након пензионисања.

Правило једне плате до 30. године, три до 40, шест до 50. и десет до 67. године зато је најбоље посматрати као оријентир за дугорочно финансијско планирање, а не као универзалну формулу која мора да важи за сваког штедишу.

Важно је, међутим, да се овај примјер не тумачи као препорука да сваки запослени мора да има управо толико новца уштеђено. Зараде се значајно разликују, а "Фиделитијева" смерница полази од индивидуалног прихода, а не од просечне зараде у једној земљи.

За реалнију процјену, свако би требало да рачуницу прилагоди сопственој плати, трошковима, постојећој штедњи, очекиваној пензији и годинама у којима планира да престане да ради.

(Телеграф бизнис)