Срби ушли у такси у центру Загреба, настала сцена за памћење

Технологија је напредовала, стигло је ново доба, Београд је пријестоница журки и доброг провода коју радо посећују млади из свих бивших југословенских република, а шта се дешава у граду који је, према ријечима чувеног Јуре Стублића, хладан?

Стигли смо на главну аутобуску станицу у Загребу. Народ као народ, свако жури на посао, не гледајући друге. Позивамо такси, пакујемо кофере у гепек, а онда улазимо у возило. Чека нас расположени возач средњих година, који са смијешком каже да су гужве у Загребу толико напорне да му треба много времена да пређе од једне до друге тачке. А ми… ћутимо. Од‌једном одговарамо: „И код нас у Београду је хаос.“

Стали смо на црвено. Возач се окренуо ка нама и кратко прозборио: „Ах, Београд, Србија…“

Истини за вољу, нисмо знали шта да очекујемо. Пуно је туге, бола, размирица између два народа, а ми млади, жељни авантуре, из тотално другог свијета, који не знамо за мржњу и сукобе, већ да смо сви једнаки, бар пред Богом.

Свијет

Авион морао хитно да слети, има повријеђених

Возач је потом почео да прича о животу у некадашњој СФРЈ. Како се живјело лијепо, али… осјетило се то „али“. Међутим, у једном моменту настала је тешка тишина која се чинила као вјечност, а онда су услиједиле ријечи које су нам се урезале у памћење:

„Знате, да вам кажем, моја мајка је одавде, Хрватску памтим прије свега, а мој отац… Он је Србин, са Таре“, започео је своју животну причу.

Нама је пао камен са срца, а он је наставио:

„Отац је из Србије дошао, мама је одавде. Као мали сам био на Тари. Прелијепо је. Имам једно брдо и парче земље које ми припада.“

Упитали смо га да ли има жељу да дође у Србију.

Хроника

Нова трагедија у БиХ - двоје мртвих

„Наравно, све се каним, али ме је страх. Волио бих сина да доведем. Он је тинејџер, у лудим годинама. Слуша и Томпсона и српске народњаке, то је прави хаос у кући. Кажем му: 'Сине, не можеш од коријена да побјегнеш.'“ рекао је он, док се у његовом гласу осјетила нека туга.

Стигли смо до нашег одредишта. Платили смо рачун, а возач је имао само једну жељу – да му поздравимо Србију.

Историја је ту да нам укаже на грешке које не треба да понављамо у будућности. Људскост и топле ријечи не познају вјеру, нацију ни географску локацију. Важно је да будемо људи једни према другима, прича је коју преноси Телеграф.