„Сина су ми заробили живог, а потом га данима мучили“

„Изгубити дијете је највећа бол. Али најтеже је живјети са сазнањем кроз шта је мој син прошао прије него што је убијен.“

Овим ријечима Иванка Ранкић почиње своје свједочанство за Меморијални центар Републике Српске. Њена животна прича испуњена је губицима још од најранијег дјетињства, али је најтежу рану задобила у Одбрамбено-отаџбинском рату, када је изгубила сина Ненада.

Мајку је изгубила када је имала свега пет мјесеци. Одрастала је са четворо браће и сестара, у сиромаштву и тешким условима, али, како каже, научила је да се за све у животу бори.

Удала се млада и са супругом засновала породицу у Сребреници. Годинама су заједно стварали дом, а највећа радост били су им синови Ненад и Предраг.

„Питајте кога год хоћете. Није било боље дјеце. Вољели су се као очи у глави.“

Пред сам рат, Иванка је, као и многи Срби у Сребреници, почела да осјећа да се нешто мијења. Комшије са којима су годинама живјели све ријеђе су разговарале са Србима, а поједини су их упозоравали да се спрема зло.

„Шабан ми је рекао: ‘Комшинице, води ту дјецу. Ја не могу да радим шта они хоће.’ Казао ми је да су неки већ били задужени ко ће који улаз да коље. Тад смо схватили шта нам се спрема.“

Недуго потом почели су оружани сукоби, а Ненад је као младић ступио у редове Војске Републике Српске.

Према Иванкином свједочанству, током борби у рејону Чизмића код Сребренице, Ненад је покушао да извуче рањеног саборца. Умјесто да се повуче на сигурно, вратио се да помогне човјеку који је остао на положају. Том приликом живог су га заробили припадници Територијалне одбране Сребреница.

Према информацијама које је породица касније добила, Ненад је у тренутку заробљавања био лакше рањен. Иванка свједочи да је седам дана био у заробљеништву, а да је потом убијен.

Добила сам информацију да су га данима мучили. Рекли су ми да су га живог палили и да је од тих повреда, у најтежим мукама, умро“, свједочи мајка држећи у једној руци потресне фотографије настале након мучења, а у другој слику свог сина прије рата.

Каже да је годинама покушавала да сазна истину о посљедњим данима живота свога сина и да дође до правде.

„Свакој мајци је тешко када изгуби дијете. Али кад знаш да је дијете заробљено, мучено и убијено, та бол никад не пролази.“

Истиче да ни више од три деценије касније за убиство њеног сина нико није одговарао.

Ипак, упркос свему што је преживјела, не жели да живи у мржњи.

„Бог ће свакоме судити. Моје је да чувам успомену на свог сина и да се никада не заборави како је страдао.“

Данас живи окружена породицом, али каже да нема дана да не помисли на Ненада. Поносна је што је, како истиче, до посљедњег тренутка покушавао да спасе другог човјека.

„Погинуо је помажући другом. Такав је био цијели живот.“

Комплетно свједочанство Иванке Ранкић доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.

Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата.

Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске. Централна комеморација у сјећање на страдање 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку:

"У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ".