Шта је хиперсонична брзина

Брзина модерног путничког авиона је око 800 километара кроз час, што је веома брзо. Ипак, војни борбени авиони могу да лете још брже - "надзвучном" брзином. Сам назив говори да је ријеч о брзини већој од оне којом се шири звук - другим ријечима, када чујете звук прелета ловца, сам авион је већ далеко.

Брзина звука

Брзина звука у ваздуху износи приближно 1.235 km/h. Ово је "приближно", јер се мијења у зависности од температуре, притиска, влажности и хемијског састава ваздуха. Ова вриједност се често назива "један мах" - по аустријском физичару Ернсту Маху.

Надзвучни путнички авиони Конкорд и Ту-144 летјели су брзином од 2.200 до 2.300 km/h. Савремени ловац пете генерације Су-57 може да достигне 2.600 km/h, што је отприлике два пута брже од звука. Сада, замислите да та летјелица не лети два, већ пет до десет пута брже од звука. То је хиперсонична брзина. Иако је још увијек недостижна за авионе, јесте за неке ракете. Међутим, инжењери само неколико земаља су способни да то постигну, укључујући и руске.

Гдје почиње јиперсонична брзина?

Хиперсонична брзина почиње тамо гдје се суперсонична завршава. Научници се слажу да је суперсонична граница 5 М (маха), или приближно 6.125 km/h. Стога, хиперсонична брзина почиње од ове брзине. Дакле, ако нешто лети брзином од 6.200 km/h, сматра се хиперсоничном. У пракси, хиперсонична летјелица може убрзати до 10-20 M (до 24.500 km/h или више). Поређења ради, то је 8-10 пута брже од метка и омогућава прелет Атлантског океана, летећи од Њујорка до Лондона, за мање од сат времена.

Достићи такву брзину представља изузетно сложен инжењерски изазов. Обични млазни мотори, какви се користе у авионима, нису довољни.

Два основна приступа

Иначе, данас се у пракси примјењују два основна приступа. Први је убрзање помоћу снажних ракета. Летјелица се подиже у више слојеве атмосфере, гдје је ваздух веома разређен, а затим је ракетни мотори убрзавају до хиперзвучне брзине. Потом може наставити лет у свемиру или се вратити ка Земљи. Тако функционишу интерконтиненталне балистичке ракете у активној фази лета.

Друга, модернија метода укључује хиперсоничну једрилицу. Прво се "подижу" на потребну висину помоћу авиона носача или ракете, а затим се одвајају и лете самостално. Немају традиционалне моторе у конвенционалном смислу. Користе такозвани напорни млазни мотор (RAMJET) или његову бржу верзију, хиперсонични скремџет (SCJE).

У горњим слојевима атмосфере све је чисто и ваздух је тамо веома риједак. Ипак, када се таква хиперсонична справа спусти и уђе у густе слојеве атмосфере брзином од 10 М, ваздух једноставно нема времена да се раздвоји и компресује се, загревајући се на 2000–3000 степени Целзијуса - површинску температуру неких звијезда.

(РТ Балкан)