Фосили пронађени у Кенији припадају прастаром човековом рођаку

Фосили представљају прве кости шаке и стопала које се недвосмислено приписују врсти Парантхропус боисеи. Истраживачи су открили дјелимичан скелет који укључује највећи дијела шаке, три кости стопала, већину зуба, део подлактице и фрагменте лобање, пише Ројтерс.

С обзиром на фрагментарну природу претходних фосила ове врсте, може се рећи да ново откриће представља право откровење.

Ова врста је била припадник људске еволуционе лозе – у суштини рођак хомо сапијенса, који је еволуирао много касније.

Парантхропус боисеи је био снажно грађен, са јаким вилицама и великим зубима. Његова лобања је била прилагођена за снажно жвакање тврде биљне хране, са гребеном на врху лобање за причвршћивање великих мишића вилице, док су раширене јагодичне кости формирале лице у облику тањира. Без фосила шака и стопала, било је тешко разумјети ову врсту, укључујући и то да ли би била способна да прави и користи једноставне алате.

„Шездесет пет година након првобитног открића ове врсте, први пут можемо са сигурношћу повезати Парантхропус боисеи са специфичним костима шаке и стопала“, каже Кери Монгл са Универзитета Стони Брук у Њујорку, главна ауторка студије објављене у часопису Натуре.

Наука и технологија

Google чини огласе у претрази д‌јелимично неизбјежним

Фосили су пронађени у области званој Куби Фора, на источној страни језера Туркана.

„Прије овог открића, научници су били ограничени на кранијалне и денталне остатке ове врсте и врло мало се знало о остатку скелета“, каже коауторка Луиз Лики, директорка истраживачког пројекта Куби Фора.

Кости шаке показују да је била способна да изводи прецизне захвате слично као модерни људи, што сугерише да би ова врста била способна да прави и користи камене алате.

„Имала би врло чврст стисак шаке“, рекла је Лики. „Можемо да кажемо да је шака ове врсте била грађена за јака и постојана држања, слично горилама у томе што би користила шаке за обраду тврде биљне хране – љуштење, кидање или дробљење вегетације, што је у складу са тврдом исхраном богатом влакнима, како показују масивни зуби.“

Фосили су такође дали увид у начин кретања, показујући да је ова врста била способна за усправно ходање на двије ноге.

„На основу неколико костију стопала можемо рећи да је била потпуно бипедна, не са равним стопалима као шимпанзе, и да је њено стопало имало латерални лук, сличан нашем, који би гурао напред током ходања“, рекла је Лики.

Врсте из људске еволуционе лозе називају се хоминини. Парантхропус боисеи је била једна од четири хомининске врсте које су дијелиле терен источне Африке прије отприлике један до два милиона година. Из тог периода су пронађени камени и коштани алати, иако није било јасно да ли је Парантхропус био способан да их прави и користи.

Остали спортови

30 клубова и преко хиљаду малишана на Трећој Бориковој промоцији спорта

Појам „род“ (генус) односи се на групу блиско повезаних врста, а наша врста припада роду Хомо. Изумрле врсте хомо хабилис, хомо рудолфенсис и хомо еректус биле су савременици Парантхропуса у источној Африци.

Неке од тих врста су наилазиле једна на другу. Студија објављена прошле године показала је да су Парантхропус боисеи и хомо ерецтус оставили трагове стопала на некада блатњавој обали језера у области Куби Фора. Откриће је покренуло питања о односу између две врсте и надметању за ресурсе.

Уобичајено мишљење је да су за род Хомо специфични већи мозак и израда камених алата, што га је чинило врло прилагодљивим на промене климе, док је за Парантхропуса специфична исхрана на бази трава.

На крају је Парантхропус изумро – била је то еволуциона слијепа улица.

(Телеграф)