Шок-откриће! Нестанак језера изазвао потресе?

Прије отприлике 115.000 година јужни Тибет био је пун огромних језера, неких дужих од 200 километара. Данас су та језера знатно мања. Укључују језеро Нам Цо (такође звано Намцо или Нам), које је дуго само 75 километара.

Сумња геолога и утицај губитка воде

Тим геолога предвођен Чунруијем Лијем, истраживачем Кинеске академије геолошких наука у Пекингу, посумњао је да је губитак воде из језера могао имати посљедице на локалну геологију. То је дијелом због тога што велика језера оптерећују Земљину кору. Када се почну исушивати, та се тежина губи и кора се полако поново диже, на сличан начин на који се тешко натоварен брод диже у води док се његов терет уклања, преноси Јутарњи лист.

Друга је кључна тачка да је јужни Тибет геолошки активан због континуираног судара између Индије и Евроазије, који је започео прије отприлике 50 милиона година.

Поновна активација древних пукотина

Напрезање се накупило у Земљиној кори испод јужног Тибета, остављајући у кори древне пукотине, односно расједе, спремне за пуцање. Геолози су закључили да је споро уздизање коре узроковано смањењем језера могло подстаћи такве пукотине и изазвати потресе.

Истраживачи сматрају да се то и догодило. Анализирали су локалну геологију, мапирајући древне обале језера како би утврдили колико су воде језера изгубила. Затим су користили рачунарске моделе како би предвидјели колико се кора требало подићи као одговор, откривајући да је то могло поново активирати оближње расједе.

Помицање и научни резултати

Студија је објављена 17. јануара у часопису Џиофизикал рисрч летерс.

Њихова анализа сугерише да је губитак воде из језера Нам Цо у раздобљу између 115.000 и 30.000 година довео до укупно 15 метара помицања на оближњем расједу. Језера 100 километара јужно од језера Нам Цо изгубила су још више воде у истом раздобљу. Тамо је можда дошло до помицања од 70 метара на оближњим расједима.

Ове рачунице сугеришу да су се расједи у регији у просјеку помјерали између 0,2 и 1,6 милиметара годишње. За поређење, расјед Сан Андреас, који пролази кроз Калифорнију, биљежи далеко веће помицање – у просјеку око 20 милиметара годишње. Међутим, тамо је помицање углавном узроковано процесима који се одвијају дубоко испод земље. Ново истраживање доказ је да на значајно помицање расједа могу утицати и процеси који се одвијају изнад земље.

„Тектоника је покретач“

„Површински процеси могу имати изненађујуће снажан утицај на чврсту Земљу“, рекао је за Лајв сајенс Метју Фокс, ванредни професор геологије на Универзитетском колеџу у Лондону, који није био укључен у истраживање. „Геолози су све више свјесни да, како бисмо у потпуности разумјели еволуцију пејзажа или тектонске регије, морамо узети у обзир ову повезаност између површинских и дубоких Земљиних процеса.“

То не значи да ће се потреси догађати кад год и гдје год се језера исушују, рекао је Шон Гален, ванредни професор геологије на Државном универзитету Колорадо, који није био укључен у истраживање. Такви потреси дешаваће се само тамо гдје се језера налазе изнад коре која је акумулирала напрезање због тектонске активности. „Тектоника је увијек покретач“, рекао је за Лајв сајенс. „Промјене у оптерећењу водом само мијењају начин на који се накупљено тектонско напрезање ослобађа током времена.“

Утицај других површинских процеса

Напрезање се може ослободити и другим површинским процесима, рекао је за Лајв сајенс Филип Стер, доцент геонаука на Универзитету у Рену у Француској. Јаке олује могу изазвати изненадну и брзу ерозију, уклањајући тешке стијене из неких дијелова коре и омогућавајући им да се издигну. Каменоломи, у којима се велике количине стијена уклањају из тла, имају сличан ефекат, рекао је Стер, који није био укључен у студију.

Ледено доба и геолошка загонетка

Можда су најзначајнији догађаји „покретања“ у недавној геолошкој прошлости повезани с посљедњим леденим максимумом.

У то вријеме, прије отприлике 20.000 година, велики дијелови Сјеверне Америке и Евроазије били су оптерећени огромним леденим покривачима, који су на мјестима били дебели и неколико километара. Ти ледени покривачи углавном су нестали прије отприлике 10.000 година. Међутим, будући да су били тако тешки, кора испод подручја гдје су некада лежали и данас се опоравља.

Неки истраживачи сматрају да би ово могло помоћи у објашњавању дугогодишње геолошке загонетке. Готово сви снажни потреси догађају се дуж великих расједа, попут Сан Андреаса, који се налазе на границама између Земљиних тектонских плоча. Међутим, повремено се снажни потреси могу догодити усред тектонске плоче, хиљадама километара од једне од тих граница. На примјер, 1811. и 1812. године догодила су се три потреса магнитуде 7 или 8 дуж долине ријеке Мисисипи, у средишњем дијелу Сједињених Држава.

Једна од теорија јесте да се напрезање полако накупљало на древним расједима у долини ријеке Мисисипи због геолошке активности хиљадама километара даље, дуж рубова Сјеверноамеричке тектонске плоче. Затим, када су се ледени покривачи отопили и Земљина кора почела да се диже, то напрезање се ослободило у облику снажних потреса.

„Иако климатске промјене не ‘узрокују’ тектонику, могу модуловати услове напрезања у кори“, рекао је Фокс. „То је нешто што морамо узети у обзир у будућим процјенама опасности“, пише Лајв сајенс.