Шта би се десило са Земљом када би Сунце одједном нестало

Наша звијезда се формирала прије око 4,6 милијарди година, када се огромни ротирајући облак гаса и прашине урушио сам у себе и згуснуо, стварајући највећи објекат у ономе што ће постати Сунчев систем, при чему је температура у његовом језгру достигла око 15 милиона степени Целзијуса.

Велики дио преосталог материјала у близини потом се згрушао и формирао Земљу и друге стеновите планете, укључујући Меркур, Венеру и Марс, као и сателите и астероиде. Од свог настанка, Земља је у великој мјери зависила од своје звијезде.

Сунчева гравитација држи нашу планету у орбити у такозваној „Златокосиној зони“, на идеалној удаљености гдје није ни превише топло ни превише хладно да би вода могла да постоји у течном стању на површини.

Сунце такође покреће фотосинтезу и водене циклусе, обезбјеђује свјетлост и топлоту који утичу на климу. Поред тога, ултраљубичасто зрачење помаже нашем тијелу да ствара витамин Д, неопходан за здраве кости и зубе.

Ако би Сунце изненада нестало, Земља и огромна већина живота нашли би се у веома тешкој ситуацији. То би покренуло „темпирану бомбу за опстанак сваког живог бића на Земљи које зависи од фотосинтезе, што је огромна већина површинског живота и цијело човјечанство“, каже Тимоти Кронин (Timothy Cronin), ванредни професор атмосферских наука на МИТ-у (MIT).

Најмање осам минута и 20 секунди нико не би знао да је Сунце нестало, јер је толико потребно да сунчева свјетлост стигне до Земље. У том периоду „готово сигурно не бисмо имали појма да се ишта догодило“, рекао је Кронин.

Затим би почели прави проблеми.

И би мрак

Послије тог осмоминутног „лабудовог пјевања“ Сунца настао би „изненадни мрак“. Без сунчеве свјетлости, вјештачко освјетљење из електричне енергије, нафте или гаса било би главни извор свјетла, уз ватру, биолуминисценцију и флуоресценцију. Изгубили бисмо осјећај за смјену дана и ноћи. У ствари, не би их ни било.

Мјесец, који рефлектује сунчеву свјетлост, потпуно би потамнио, иако би удаљене звијезде и даље биле видљиве. Без масе и гравитације Сунца која држи планете и друга небеска тијела у орбити, „све планете би одлетјеле у правцу у којем су се до тада кретале“, рекао је Кронин.

Међутим, човјечанство би имало много непосреднијих проблема од одлетања у међузвјездани простор. Без сунчеве свјетлости, кључни процеси попут производње хране постали би много сложенији.

Организми који врше фотосинтезу брзо би нестали, рекао је Мајкл Самерс (Michael Summers), професор планетарних наука и астрономије на Универзитету Џорџ Мејсон (George Mason University) у Вирџинији. Већина биљака које се не узгајају под вјештачким освјетљењем убрзо би пропала. И док би неке „могле да остану успаване недјељама или мјесецима, као зими“, на крају би сви фотосинтетски организми угинули.

Гљиве, с друге стране, хране се живом или мртвом материјом, а „било би много мртвог материјала на располагању“, наводи Самерс. Зато гљиве вјероватно не би угинуле због недостатка хране, већ због хладноће.

Ледена планета

Не би требало много времена да екстремна хладноћа промијени Земљу какву познајемо.

У почетку би се планета хладила у просјеку за око 20 степени Целзијуса сваких 24 часа.

„То би готово цијели свијет довело испод тачке смрзавања за само два до три дана, иако би се темпо хлађења смањивао како температура опада. Мале баре могле би да се заледе за недјељу дана, док би језерима биле потребне недјеље или мјесеци. Океани би могли опстати годинама, можда и деценијама, а на неким мјестима, попут најдубљих дијелова океана гдје постоје вулкани, вода би могла остати течна онолико дуго колико вулкани трају, што може бити и милијардама година“, истиче Самерс.

Да бисмо разумјели колико би Земља на крају постала хладна, можемо погледати Плутон, који је „око 40 пута удаљенији од Сунца него Земља, а температура тамо износи око минус 240 степени Целзијуса“. „Када би Земља напустила Сунчев систем, врло брзо би се нашла много даље него Плутон“, објашњава Самерс.

Ипак, температура Земље не би достигла апсолутну нулу, захваљујући Великом праску (Big Bang) који се догодио прије око 13,8 милијарди година. Чак и „најниже температуре у свемиру ограничене су топлотом преосталом из Великог праска“, рекао је Самерс. Ако се неки објекат удаљи веома далеко од звијезде и хлади милион година, и даље ће бити неколико степени изнад апсолутне нуле. Температура преосталог зрачења, познатог као космичко микроталасно позадинско зрачење, износи око минус 270 степени Целзијуса, док је апсолутна нула нешто нижа, око минус 273 степена.

На тако екстремно ниским температурама, људска цивилизација и већина живота готово сигурно би се урушили. „Могуће је замислити да би људи преживјели под земљом, у пећинама, уз помоћ геотермалне или нуклеарне енергије, са биљкама узгајаним под вјештачким свјетлом, али ово би био догађај изумирања у поређењу с којим би сви остали слични догађаји дјеловали безначајно“, рекао је Кронин.

Шта би преживјело?

Једна ствар која би могла опстати јесу скоро микроскопске животиње зване водени медвједи, односно тардигради. „Ружна мала створења, али тешко их је убити. Могу издржати зрачење или чак одређене врсте алкохола и преживјети; можда би их само ударац чекићем могао убити. Иначе, спадају међу најотпорније облике живота на Земљи“, каже Самерс.

Мисија ФОТОН-М3 (FOTON-M3) из 2007. године однијела је у свемир астробиолошки терет БИОПАН (BIOPAN), у ком су били и тардигради, и изложила их вакууму, сунчевом ултраљубичастом зрачењу или комбинацији оба, показујући њихову способност да преживе у свемирском окружењу.

Слично томе, бактерије које не зависе од фотосинтезе, попут оних које живе око дубокоморских извора, вјероватно би преживјеле. То је зато што неки микроорганизми користе хемосинтезу умјесто фотосинтезе, односно „живе од хемијских веза у стијенама и минералима“.

На срећу за човјечанство, нема разлога да вјерујемо да ће Сунце нестати у трептају ока. Међутим, временом ће умријети. Наставиће да производи топлоту и свјетлост још око пет милијарди година, али када му понестане горива, прошириће се у црвеног џина, прогутати Меркур и Венеру, а можда и Земљу. У сваком случају, људи вјероватно неће дочекати тај тренутак; очекује се да ће од постепеног појачавања сјаја Сунца сви Земљини океани испарити за нешто више од милијарду година.

Иако су ти догађаји веома далеко у будућности, Самерс истиче да је важно размишљати о могућим исходима: „Када боље разумијемо звијезде и како се мијењају кроз вријеме, на кратким и дугим временским скалама, боље разумијемо и сам свемир.“