Шта је смог: Како настаје и какве су посљедице

У тексту који преносимо у цјелости, дипломирани биолог Јелена Калинић са сајта "Наука говори" објашњава шта је смог, како настаје, какве посљедице има по здравље и зашто је загађење ваздуха проблем који захтијева системска рјешења.

"Просјечан човјек дневно удахне 11.000 литара ваздуха. То је 15,9 kg ваздуха. Морамо дисати ваздух јер се у њему налази кисеоник, а кисеоник је потребан нашим ћелијама да би живјеле. И не само нашим – готово сва жива бића, осим неких врста бактерија, требају кисеоник из ваздуха или воде. Сада замислите шта се дешава када је тај ваздух загађен, па уз кисеоник уносимо и различите материје које нам угрожавају здравље. Управо се то дешава када удишемо смог.

Шта је смог?

Током зимских мјесеци, у неким бх. градовима запажамо појаву смога. То су они дани када је све сиво и не можете готово ништа вид‌јети и када нас упозоравају да се не бисмо требали пуно кретати. Смог је смјеса ваздуха и још неких гасова те чврстих честица, попут честица чађи. Међутим, ако у ваздуху нема чађи и видљивост је добра – то опет не значи да је ваздух чист.

Ријеч смог састављена је од енглеских ријечи смоке – дим и фог – магла и смог јесте управо то: магла са димом. Неки градови имају ограничен проток ваздушних струјања јер се налазе у котлинама, окружени брдима и планинама, те је нормално да се усљед неких атмосферских прилика ствара магла у котлинама. Међутим, када се у тој магли, због низа наших активности, нађу још и честице чађи те низ других полутаната – магла постаје смог.

Остали спортови

Јутјубери напали ММА борца, настао општи хаос

Смог је смјеса разних полутаната, која се ствара под одређеним атмосферским условима. Ова смјеса укључује честице величине 2,5–10 микрона, тзв. „партицулате matter“, те се ове честице, у зависности од пречника, скраћено обиљежавају као ПМ2.5 и ПМ10. Ова компонента смога има промјенљив састав, а могу је чинити честице различитих анорганских соли и метала, органске молекуле те микроби.

Гасовиту фазу ове смјесе чине угљен-моноксид, разни оксиди азота те понекад и оксиди сумпора и озон. Управо су ПМ оне компоненте смога које се често означавају као „лебдеће честице“. Посебан облик смога је фотохемијски смог, који настаје усљед д‌јеловања УВ зрака на озон, оксиде азота те разне органске спојеве присутне у загађеном ваздуху.

На наше здравље смог д‌јелује тако што изазива иритацију дисајних путева – кашаљ, погоршава здравље обољелих од астме, изазива оштећење плућа при дуготрајном излагању, иритира очи, може изазвати упале очног капка и ока те иритира кожу и повећава ризик оболијевања од карцинома. Труднице које су биле изложене смогу могу родити д‌јецу са дефектима, аутизмом и смањеном тјелесном масом при рођењу.

Како настаје смог?

Индустријски смог, какав настаје у градовима попут Зенице, Тузле и Сарајева, али и у другим мјестима код нас, настаје усљед комбинације атмосферских прилика и људског фактора. Главни извори честица и гасова који стварају смог су индивидуална кућна ложишта, која користе тзв. прљава горива – поготово угаљ нижег квалитета, затим аутомобилски издувни гасови и индустријски гасови.

Градови који су окружени планинама изложени су и феномену температурних инверзија – наиме, логично је да је топлији ваздух ближе тлу лакши и да иде горе, али се некада деси да је на планинама ваздух нешто топлији и створи једну врсту омотача који не дозвољава да се ваздух са мањих надморских висина диже. А управо је тај ваздух са нижих надморских висина загађен. Тако се ствара „душек“ загађеног ваздуха који нема куда да иде и остаје данима над градом.

Ради лакше комуникације са становништвом, загађење ваздуха се изражава индексом квалитета ваздуха.

"Већа индексна вриједност значи загађенији ваздух и озбиљније евентуалне посљедице по здравље. На примјер, 50 индексних поена значи релативно чист ваздух и малу вјероватноћу штете по здравље, док индексна вриједност од преко 300 поена значи загађење високог нивоа, изузетно опасног по здравље свих грађана. Вриједности индекса веће од 100 изражавају квалитет ваздуха опасан прије свега за групе становништва изузетно осјетљиве на загађење, а крајње повећање индексне вриједности значи ваздух опасан за све."

Међутим, у различитим државама, различити нивои загађења су знак за узбуну. У Паризу узбуна наступа када индекс и концентрација полутаната у ваздуху износе 80, а у бх. градовима мјера нема ни када ови бројеви износе 300.

За квалитет ваздуха важни су параметри ПМ10 и ПМ2.5 честица, сумпорних оксида и азотних оксида, као и угљен-моноксида.

Шта можемо учинити?

Сами – веома мало. Можемо само побјећи негд‌је ван градова током епизода смога и носити одговарајуће маске. Заједно – много. Када је у Лондону педесетих година прошлог вијека наступила једна катастрофална епизода смога у којој су људи умирали, а саобраћај био заустављен, британске власти су донијеле закон „Цлеан Air Ацт“ којим се регулише шта и колико се смије ложити и шта и гд‌је се не смије ложити. Регулисане су и емисије загађивача које долазе од аутомобила. Управо то можемо и ми – захтијевати од власти да донесу разумне мјере и законе.

Дакле, треба ограничити употребу возила која имају високе емисије штетних гасова, радити на пројектима енергетске одрживости, као што је утопљавање зграда и системско гријање, пребацивати се на гријање које је мање штетно по околину, инсистирати на енергији вјетра умјесто термоелектрана, чувати шуме, инсистирати на нижим цијенама електричне енергије и гаса за домаћинства како би гријање на струју или гас било јефтиније, инсистирати на ефикаснијем градском превозу те постојању зона у градовима гд‌је није дозвољено кретање аутомобилима, контролисати градњу објеката у складу са еколошким стандардима и без реметања протока ваздушних струја.

Чак и у срединама у којима практично нема смога, као што су планине, не можемо рачунати на то да нема утицаја смога. Ствари које се дешавају на једном крају планете или државе могу имати утицај и на друге дијелове. Примјера ради, загађивачи у ваздуху могу бити узрок киселих киша, које уништавају шуме, могу утицати на квалитет воде и низ других ствари. Овај ефекат је познат као "Butterfly ефекат", према причи из једног предавања америчког математичара и метеоролога Едварда Лоренца о томе како треперење крила лептира у Бразилу може изазвати торнадо у Тексасу. Ово је само метафора тога како на великим размјерама мале промјене у недетерминистичким системима, какви су екосистеми, могу довести до великих ефеката.

Стога сви заједно морамо размишљати о посљедицама загађења, како ваздуха, тако и воде, те о очувању екосистема."