Земља ипак има ШЕСТ континената?! Ново истраживање мијења све што смо учили

Међутим, ново истраживање, објављено у угледном часопису “Gondwana Research”, сугерише да ствари нису баш тако једноставне као што изгледају на картама.

"Ожиљак" давног распада континента

Према студији научника са Универзитета у Дербију, Европа и Северна Америка геолошки се још нису потпуно раздвојиле, иако се сматра да се то догодило прије више од 50 милиона година.

Истраживање под вођством геолога Џордана Петеана је спроведено у сјеверном Атлантику и подручју Средњоатлантског гребена, гдје се евроазијска и сјеверноамеричка тектонска плоча размичу.

"Сјевернамеричка и евроазијска тектонска плоча заправо се још нису потпуно раздвојиле", сматра Петеан.

У већини уџбеника, Средњоатлантски гребен се описује као “ожиљак” давног распада континента, након којег се између плоча створио океан. Тим научника, међутим, тврди да тај процес још није завршен. Према њиховом тумачењу, плоче су и даље повезане на начине који су геолошки значајни.

Зашто је важан Исланд?

У овој причи је кључан Исланд. Острво се налази на средини Средњоатлантског гребена и дуго се сматрало доказом да су се плоче раздвојиле и да је потом магма из дубине Земље испунила насталу пукотину. Међутим, нова студија нуди другачије тумачење.

Научници укључени у истраживање не виде Исланд и оближњи Гренландско-Исландско-Фарски гребен само као вулканске структуре, већ као делове шире цјелине која садржи фрагменте континенталне коре повезане са Европом и Сјеверном Америком. За такво окружење предлажу нови назив Рифтед Оцеаниц Магматиц Платеау.

“Поента није у томе да ће се континенти поново спојити, него да граница међу њима није једноставна линија раздвајања кроз океан“, објашњава Петеан.

Своје откриће је описао сликовитом упоређивањем са геолошким еквивалентом “проналаска Атлантиде”, јер су, како сматра, открили “фрагменте изгубљеног континента потопљене испод мора и прекривене километрима танких слојева лаве”.

Скривени "прото-микроконтинент"

Како би показали да овакви “недовршени распади“ нису изузетак, научници су анализирали и подручје Дејвисовог мореуза, плитког морског подручја између Канаде и Гренланда које повезује Лабрадорско море и Бафинов залив.

У ранијим радовима, на које се позива и ова студија, Петеанов тим је описао постојање скривеног “прото-микроконтинента” испод Дејвисовог мореуза, преноси Index.

Микроконтинент је дио континенталне коре који се почео одвајати, али је завршио изолован и окружен океанском кором. “Прото-микроконтинент” представља још ранију фазу тог процеса - он је започео с одвајањем, али се никада потпуно није ослободио.

То је важно, јер Сјеверозападни Атлантик није настао једним глатким покретом. Растезање коре почело је прије око 223 милиона година, праћено дугим периодима помјерања и спуштања, а потом се океанско дно ширило у Лабрадорском мору и, око 58,9 милиона година касније, у Бафиновом заливу.

Притом, Дејвисов мореуз се истиче, јер не изгледа као типична океанска кора. На појединим местима дебљина коре досеже око 30 километара, док је права океанска кора знатно тања. Већ годинама се расправља да ли је та дебљина посљедица снажног вулканизма или остатака континенталне коре помијешане с магмом. Нова анализа иде у прилог другом објашњењу.

Шта су показала мјерења?

Како би реконструисали геолошку прошлост регије, истраживачи су комбиновали више врста података. Кључну улогу имала су гравитациона мјерења, јер гушће стене стварају јаче гравитационо поље.

“Филтрирали смо податке како бисмо истакли структуре величине граница плоча. Уклонили смо кратке таласне дужине испод 50 километара и врло дуге изнад 100 километара, чиме смо одвојили плитки шум морског дна и дубоке сигнале плашта од узорака везаних уз гребене и раседне зоне“, објаснио је Петеан.

Гравитациона мјерења су показала где су у кори гушће и тање стене, али сама по себи не могу да одреде старост догађаја. Зато су научници користили и податке из бушотина и сеизмичких снимака уз западну обалу Гренланда да би утврдили када су поједини раседи престали да буду активни.

Резултати су показали да у Дејвисовом мореузу нема трагова “изумрлих” средњеокеанских гребена, али да постоји блок коре - дебљине између 19 и 24 километра, окружен тањим зонама. Према ауторима студије, тај образац лакше је објаснити растегнутом континенталном кором него искључиво вулканским наслагама.

Планирају још детаљније анализе

Студија такође предлаже сложенију историју трансформних раседа у регији.

Према новој реконструкцији, велики помаци су започели прије око 120 милиона година, ширење океанског дна у Лабрадорском мору прије око 61 милион година, а у Бафиновом заливу неколико милиона година касније. До потпуног распада у Дејвисовом мореузу, сматрају, никада није дошло.

“Ломљење и стварање микроконтинената трајни су процеси“, истиче Петеан, додајући да разумијевање таквих прелазних стања помаже научницима не само у реконструкцији прошлости, него и у предвиђању дугорочних промјена на Земљи.

Ако се ова интерпретација потврди, могла би промијенити начин на који научници дефинишу границе континената у подручјима гдје се они још размичу. То би могло побољшати моделе кретања плоча који се користе у проучавању древних океана и климе, али и у процјенама сеизмичког ризика уз старе континенталне ивице.

Осим тога, континентална и вулканска кора често су повезане с различитим минералним ресурсима, па прецизније означавање остатака континенталног материјала испод океана може имати и практичне импликације за будућа геолошка истраживања.

Научници најављују да у наредним корацима планирају детаљније анализе исландске вулканске стене, затим симулације и стварање додатних тектонских модела како би проверили крију ли се заиста испод слојева лаве остаци некадашњег континента.

(Телеграф)